Спорт није избор за мис

Док Новак Ђоковић побеђује, публика тугује, али боље је тако него обрнуто. А, тако је већ дуго, и никада као ове године на Вимблдону и у Њујорку, где су гледаоци и британско-амерички медији рушили границе нетрпељивости према најбољем на свету. Било је и другачије, у Паризу, али само у тренуцима када је показао слабост и сузама одмерио тежину изгубљеног финала. За утеху је добио најтоплији аплауз и саосећајни загрљај Станисласа Вавринке, јединог који га је надиграо на великој сцени ове године.

Роџер Федерер, тениски миљеник широм света, никада није имао оволико подршке да освоји 18. гренд слем титулу, тек другу од 2009. и прву од 2012. Швајцарски феномен је после 17 година блиставе каријере успео готово незамисливо, да крене испочетка, у нови успон ка врху. Са новим тренером, са већим рекетом и тинејџерским иновацијама у враћању сервиса, са својом урођеном лакоћом, у 35. години би поново био први на светској листи, само да није Ђоковића...

У наклоности масе према великану нема ничег спорног, али има у жељи медија, особито британских и америчких, да оправдају улогу лошег момка, дату српском тенисеру. На Вимблдону су медији били гори од публике, а у Њујорку су предњачили гледаоци. Ништа није помогло, па сада поново медији преузимају штафету, текстовима који се не баве феноменалним Ђоковићевим резултатима, него одсуством љубави према њему.

Гледајући унапред, британски „Гардијан” закључује: „Светски број 1 је освојио три од четири овогодишње гренд слем титуле, али ће за публику на ’Флешинг Медоузу’ увек бити други иза најбољег”, одговарајући тако на Ђоковићев коментар после меча да ће се трудити да временом избори наклоност гледалаца.

У уводу се наводи и разлог: „Остаће тако док швајцарски светац не одлучи да напусти спорт – вероватно негде око 2050 – и то није само кривица храброг 34-годишњег губитника. Довољно је само да Федерер ушета на тениски терен са рекетом у руци и лако заврне своје свиленкасте коврџе, па да разбуди најватренија осећања која је тенис икада доживео, јер игра чист и леп тенис, без компромиса и са елеганцијом Фреда Астера”.

И ова прича је већ прежвакана у британским медијима, пре пар месеци, у време Вимблдона. Ако је „Гардијанов” текст уздржан у описима Ђоковића као Федерерове супротности – а не фали му цинизма у „сажаљењу” према победнику – други медији се поново не уздржавају од тога. Пошто у понашању српског тенисера у финалу – где се свим силама трудио да не изазове публику – не налазе довољно материјала, сада их ваде из фасцикле: од меча са Родиком у Њујорку 2008, до сукоба са публиком у Мадриду, 2013. Други закључују да Ђоковић ни до једне од својих десет гренд слем титула није дошао са подршком публике, осим до оне прве, против Цонге, у Мелбурну 2008.

Цену успеха је Новак одавно спреман да плаћа, укључујући и ПДВ заапсолутног, готово досадног победника. Против таквог навијају многи, посебно ако долази из земље као што је Србија и поносно је представља на сваком кораку. Тражио је начине да придобије масу током каријере, забављао је игром и имитацијом, говорио и писао на свим могућим језицима, трудио се да на сваки начин буде људски и политички коректан. Можда је и најјачи утисак њујоршког финала био надљудски Ђоковићев напор да сакрије осећања према публици. Од тешког пада на фантастично започетом мечу, после којег намерно није тражио медицински прекид, до речи које су му застајале у грлу када је говорио пред камерама. Само што осећања не могу да се сакрију и његово прослављање титуле је било толико неуобичајено да тера на размишљање шта ли је све кувао у себи.

И када буде освајао 18. гренд слем титулу и престизао Федерера, Ђоковић ће се суочавати са сличним ситуацијама. Тада ће бити захвалан Швајцарцу, а вероватно и непријатељској публици, јер су само део препрека због којих је и стално напредовао. Да није Федерера и његових 18 титула, можда би био задовољан са својих десет, иако се и тај број пре само годину дана чини врло далеком. Ако је у периоду најлошијег дела сезоне успео да прекине невероватну серију противника од 28 : 0 у сетовима и укроти 23.000 гледалаца, све је за њега могуће.

Ближећи се корак по корак најбољем у историји професионалног тениса, Ђоковић ће га терати да дуже остане на сцени и јаче брани своје угрожене рекорде, што обојици одговара. Федерер диже не само ниво светског тениса него и Новакову игру, из које редовно и непогрешиво извлачи шампионску нит. Маса ће и даље да подржава омиљеног идола, али спорт није избор за мис. Љубав се налази у породици и међу пријатељима, а резултати на терену.