Мање зло

УЗГРЕД БУДИ РЕЧЕНО 
Прилично сам сигуран да се већини ово неће допасти, али мислим да то треба да се каже. Дакле, и кад бих знао да се са сваким каменом баченим на просторије Либерално-демократске партије или излог стране фирме повећавају шансе да Србија задржи контролу над Косовом, не бих га бацио. И кад бих био сигуран да ће се са сваким понављањем речи издајник уз име Наташе Кандић побољшати положај Срба на Косову, не бих је изговорио ниједном.

Зашто? Па, рецимо, зато што сам и сам једном припадао мањини. Током прошле деценије, док сам радио за медије које је тадашња власт називала издајничким. Углавном због тога што су преносили ставове, најчешће критичке, оног дела политичке сцене који је тада био у мањини. А сада је на власти.

Већина, којој се то није допадало, покушавала је да на све начине забрани те медије, остављајући запослене у њима без посла. Неке и без живота, као, на пример, Славка Ћурувију. А све то, наводно, у име одбране циљева које су сматрали исправним.

И ипак их нису одбранили. Баш као што ни напади на странку и кућу Чедомира Јовановића или претварање излога у срчу неће сачувати Косово у Србији, нити ће оптужбе за издају на рачун Наташе Кандић одбранити косовске Србе. Државни интерес се не брани обрачуном са неистомишљеницима, ма како понекад иритирајући њихови ставови били. Уставна одредба о заштити територијалног интегритета не може се бранити кршењем друге одредбе устава која се односи на слободу говора. А не помаже ни демолирање објеката страних фирми из земаља које су признале независност.

И већина Слободана Милошевића се истопила не зато што је мањина из опозиције била толико боља, већ више зато што је његов режим био толико лош.

Јер, Срби углавном гласају за оно што процене да је мање зло. Привилегија да бирају између добре и лоше или добре и боље опције за сада припада неким другим народима.

У Србији се, међутим, сада јављају и они који од два бирају веће зло. Како другачије оценити саопштење оних који себе називају „младобосанцима”, у коме преузимају одговорност за експлозију у београдском Меркатору и прете наношењем материјалне штете државама које признају независност Косова, вероватно мислећи да је то прихватљивије од терористичких напада у којима страдају људи.

А шта ако постигну циљ и стране компаније процене да им даље пословање у Србији доноси више „материјалне штете” него користи, па спакују кофере и ставе кључ у браву? Шта ће бити са хиљадама запослених у тим фирмама? Који су, треба ли подсећати „младобосанце”, углавном Срби. Можда једнако изнервирани начином на који се отима Косово, али, ето, нису нашли посао у компанијама са сто одсто српским капиталом. А од нечег мора да се живи.

Хоће ли „младобосанцима” и онима који су синоћ „ослобађали Косово” палећи и пљачкајући радње по Београду, бити сумњив свако ко гледа холивудске филмове и слуша америчку музику. Питам, пошто су неки студенти, који су ових дана протестовали београдским улицама због Косова, рекли нашој новинарки да немају намеру да се одрекну тога, само зато што се не слажу с политиком Вашингтона.

Питам и зато што смо десет година свету објашњавали да није сваки Србин Слободан Милошевић или Ратко Младић.

И зато што не верујем да сад од сваког Словенца треба правити Јанеза Јаншу, од сваког Американца Џорџа Буша, нити од сваког симпатизера ЛДП-а Вука Бранковића.

А што се наношења материјалне штете тиче, та мера већ даје ефекте – „патриоте” који су се обрачунавали са саобраћајним знацима у Београду нанели су граду (за сада) штету од готово четири милиона динара. Тај новац би добродошао Србима на Косову.