Ухапсите Ђуру!

Чувена је родољубива песма Ђуре Јакшића Падајте браћо која почиње стиховима:

Падајте браћо! Плинте у крви.

Оставте села, нек гори плам!

Бацајте сами у огањ децу!

Стресте са себе ропство и срам!

Ову песму учили смо у школи. Песник ју је написао 1862. у одређеним историјским околностима. У школи смо одговарали и на оно чувено наставничко питање: шта је песник хтео да каже?

Нисмо у 1862. У Србији јесмо. Један други уметник, режисер Кокан Младеновић, поводом премијере представе Догвил у опширном интервјуу за портал мојновисад,говорио је о свом осећању времена у којем живи, о Србији после петог октобра, о петом октобру, о Србији данас, о социјалном безнађу, злу, власти и опозицији, насиљу, ријалитијима, председнику државе, премијеру... и између осталог је рекао: Неки полуписмени људи, људи који се „телепромптују“, возе се „ваздуплоховима“, неки нишчи духом постали су најважнији људи наше земље. И та земља то трпи. Ја, како год то било ружно да се каже, патим што је тај 5. октобар био мирна револуција. Мислим да је толико зло морало да буде угушено у крви. И мислим да нам се крв приближава, у сваком смислу. Интервју се завршава питањем:

Да ли мислите да ће нам се та крв и десити?

И одговором:

Не мислим, надам се да хоће.

Из целине интервјуа истргнуте су реченице које су освануле по таблоидима уз наслове Кокан Младеновић позива на крв и ратове! Наслове углавном дају уредници. За наслов интервјуа није одговоран интервјуисани, већ новинар односно уредник.

Међутим, уметник Младеновић ама баш нигде у интервјуу не позива на крвопролиће већ се само нада крви и види крв. Дакле у питању су нада, слутња и гледање у будућност. Нема поклича дижте се браћо и сестре, грађани и грађанке, другарице и другови, оружје у руке да рушите режим.

Па како то уметник својим надањима, слутњама и гледањем у стаклену куглу свог унутарњег бића угрожава уставни поредак, како га оптужује грађанин Зоран Ђуричић? Зоран Ђуричић је поднео кривичну пријаву, а пријаву је подржао Независни синдикат културе, на чијем челу је Зоран Ђуричић. Због те пријаве милиција долази на уметникова врата, те ће у данима који су пред нама уметник морати да да изјаву пред тужиоцем. А да ли ће се суочити и са судским процесом, видећемо. Било процеса или не, и милиција на кућним вратима, по пријави грађанина– синдикалног вође којег подржавају чланови синдиката (у ком броју не знамо), преседан је.

Ког датума је уставносензибилни грађанин Зоран Ђуричић поднео пријаву против уметника Младеновића – не знам. Текст о његовом уставобранитељском чину прочитала сам у Блицу. Та вест је уследила после премијеровог осврта на случај Младеновић путем ТВ екрана. Дакле, не знамо да ли је Зоран Ђуричић тумачењу уметникових речи и кривичној пријави приступио пре или после премијеровог телевизијског обраћања. Не знамо да ли је Зоран Ђуричић прочитао интегрални интервју који је уметник дао, или масакрирану таблоидну верзију, или је прво чуо премијерову изјаву. Не знамо у овом тренутку шта је старије, кокош или јаје, али знамо шта је Кокан Младеновић оригинално рекао у интервјуу и шта је рекао као појашњење после таблоидног пожара и премијерове изјаве. Укратко, имамо и песму и анализу песме од странесамог песника:

Када сам говорио о крви – бојим се да је то једина истина и наша могућа страшна будућност. Када о томе говорим, не мислим ни на какве грађанске ратове, атентате и крвопролића, већ упозоравам да је Србија темпирана социјална бомба. Ма шта званичне статистике говориле, народ је гладан и очајан, а уз то је акумулирао огроман бес услед своје немоћне позиције и осећања да је вишеструко преварен. Власт се дави у сопственим нарученим статистикама, опозиција грца у додворавању власти, изобиљу и сопственој јаловости, синдикати су корумпирани. Дође ли до провале народног незадовољства, њу, овога пута, неће имати ко да каналише и размере катастрофе је тешко предвидети. Те крви, те неартикулисане револуције гладних се бојим, а она, нажалост, не живи у мојој машти, већ тиња у народу.

Песници, уметници некад су доживљавани и као пророци. На њихове наде, виђења, слутње, сањарије, страхове, наводиле су их музе. Предлажем да музе и химере изађу на суд. Ухапсимо и српску родољубиву поезију коју смо учили у школи. Позовимо Ђуру Јакшића из дубина деветнаестог века да крочи у Србију данас и питајмо га у милицији: песниче, шта си хтео да кажеш својим стиховима?

Све ово што се дешава око Кокана Младеновића вишеструко је узнемирујуће. Познато ми је да је Управни одбор Народног позоришта пријавио Зорана Ђуричића милицији Старог града због претњи насиљем. А сад З. Ђуричић подноси пријаву против К. Младеновића! Можда и мене музе и химере заводе да кажем да је ова пријава телепромтовани ваздуплоховни покушај застрашивања слободоумних – мислећихсвојомглавом уметника, појединаца преко голуба писмоноше.

Својевремено сам потписала петицију за смену Кокана Младеновића са места управника Атељеа 212. Данас мислим да је питање елементарне пристојности и принципијелности бранити право уметника Младеновића на слободно мишљење, без обзира на то шта ја о Младеновићу као колеги или бившем управнику и његовом мишљењу мислила.

Принципијелност нам генерално недостаје. И баш због ње, принципијелности, могу да кажем да ме музе наводе да изјавим: свака част због политике премијера према избеглицама (десет плус оцена у дневнику), али и седи (један минус) због изјаве: Тај човек (Младеновић) који призива на крвопролиће говори о себи. Шта год да кажем било би мало. Срамота је да радници из културе такве речи користе. Срамота је блага реч којом бих то описао.

Редитељка