Америка и Русија, ко кога више мрзи

Сарадња ради постизања иранског споразума о нуклеарном програму и заједнички непријатељ у Сирији накратко су побудили наду да би САД и Москва могле да побољшају односе, нагло погоршане после избијања украјинске кризе и руске анексије Крима.

Да до отопљавања ипак још за неко време неће доћи, показало се ових дана са јачањем руског војног присуства у Сирији и оснажене намере Кремља да подржи Башара ел Асада, кога Вашингтон жели да помери са места председника Сирије.

Барак Обама је годину дана избегавао да се сусретне у четири ока са Владимиром Путином, али је сада стигла вест да ће се двојица лидера вероватно сусрести у седишту УН у Њујорку касније овог месеца. Биће то још једна прилика да разговарају о ратовима у Сирији и Украјини, због којих су њихови односи враћени на ниво из времена СССР-а.

Како пишу тамошњи медији, Обама се плаши да би његов сусрет са Путином не само извукао Русију из изолације у коју је Америка гура, већ би и оснажио Путинов статус светског играча и то на тренутно најважнијој, сиријској сцени. Председнику се не саветује ни да после непопуларних преговора са Иранцима и Кубанцима започне интензивну сарадњу са још једним америчким непријатељем, Русијом. Док државни секретар Џон Кери поручује руском колеги Сергеју Лаврову да слање руских војника, авиона и тенкова може да „доведе до још већег насиља и да не буде ни од какве помоћи”, дотле најутицајнији амерички медији и даље портретишу Русију као америчког хладноратовског непријатеља. „Зашто Руси мрзе Америку? Поново”, наслов је текста у „Њујорк тајмсу” о томе како Руси мрзе САД онако како су их мрзели за време идеолошког сукоба СССР-а и САД. Ауторка, која је раније била дописница из Москве, проналази одговор у „ресантиману”, дуго гајеној зависти и мржњи коју један човек или група осећају према ономе у коме виде узрок својих невоља. Подсећа да је управо то осећање и довело до фашизма у Немачкој и устврђује да је руска мржња усмерена ка „Украјини, хомосексуалцима, млечним производима из Европе и изнад свега према САД”.

Занимљиво, новинарка чувеног „Тајмса” и некадашња дописница из Русије, не наводи да је разлог антиамеричког сентимента можда то што су САД Русији увеле санкције и што је под америчким притиском исто урадила и ЕУ, а што је довело до пада БДП-а и вредности рубље као и до пораста инфлације. Такође, нема ни речи о стигматизацији Русије и демонизацији председника Владимира Путина у западним медијима, при чему се он стално пореди са Хитлером а његова влада са стаљинистичким режимом. И овај текст је још једном ставио Путина у исти кош са Хитлером, цитирајући Лева Гуткова, директора московског Аналитичког центра „Левада” који каже да се због противљења присаједињења Крима осећа као „Јеврејин у Хитлеровој Немачкој”. Истина, текст наводи да је ранија негативна осећања Русији према Америци изазвало НАТО бомбардовање Србије 1999. и инвазија на Ирак 2003.

Према истраживању поменуте „Леваде”, чак 81 одсто Руса има негативан став према САД, што је највећи постотак још од краја осамдесетих. Према њиховом испитивању јавног мњења, антиамеричка осећања су се будила сваки пут када би Кремљ и Бела кућа били на супротстављеним странима у неком сукобу, као на пример у Грузији. У Украјини, САД подржавају прозападну владу у Кијеву која је свргнула проруског председника и обећала улазак у ЕУ и НАТО. Руси су на извлачење Украјине из њихове „интересне зоне” одговорили одвајањем црноморског полуострва од Кијева и подршком проруским побуњеницима на истоку земље који не желе удаљавање Украјине од Москве.

Грађански рат у Сирији још један је камен спотицања у односима између две земље јер Москва подржава Асада, кога САД желе да уклоне, мада су обе владе изјављивале да би тамо могле чвршће да сарађују у борби против заједничког непријатеља – Исламске државе (ИД). САД су прве објавиле рат исламистима и почеле бомбардовање њихових положаја да би помогле другим сиријским милитантима који се боре како против џихадиста тако и против владе из Дамаска. Док Вашингтон и сам наоружава и обучава ратнике од којих очекује да се боре са ИД, дотле се противи руском наоружавању и обучавању владине војске која се исто тако бори против сунитских екстремиста. Амерички медији интензивно пишу о „нелегитимној” изградњи руске базе у средоземном граду Латакији, под контролом владе у Дамаску, и исто тако нелегитимном руском уласку у рат у Сирији и слању руских војника на терен, мада је Америка већ одавно у том истом рату, баш као и у суседном Ираку где повећава број враћених војника.

-------------------------------------------------------------------------

Исти проблем из другог угла

А како Русија види пораст антиамеричких осећања међу Русима? Питали смо Љубинку Милинчић, уредницу српског издања информативног сајта „Спутник”, медија који је Москва покренула да би ширила руско виђење света.

„Антиамеричко расположење је евидентно, али са дебелим разлозима. То да су САД и НАТО дошли до руских граница, то није руска пропаганда, већ чињеница. Није руска пропаганда измислила већ је сам Кијев казао да ће Украјина ући у НАТО, што су Руси покушали да спрече, да им НАТО база не би била на граници, а америчка Шеста флота у Севастопољу. Било би занимљиво да видимо како би САД реаговале када би Руси направили војну базу са мексичке стране на америчко-мексичкој граници. Већ смо видели како је Америка реаговала када су Руси имали такав договор са Кубом. Санкције забрањују Русији да послује са светом, и то се непосредно одражава на грађане Русије ”, објашњава Милинчићева.

Онда додаје да ако постоји земља која је раширених руку дочекала Запад, онда је то била Русија после распада СССР-а јер су Руси желели све америчке производе који су им дотад били недоступни. Додаје и да просечан Рус ни данас неће да бојкотује америчке производе нити да има негативна осећања према Американцу кога сретне на улици, али да схвата да је Америка узрок његових невоља.

„Америка је руско отварање према Западу доживела као руско  пристајање да се Москва понаша по диктату САД, али то је врло тешко остварити у тако великој земљи као што је Русија.”

И непосредно после инвазија на Ирак и Авганистан, Американци су имали обичај да се наивно питају зашто их свет толико мрзи када они само свима желе добро. А питају ли се Руси зашто њих Американци не воле?

„Руси се питају зашто су на Западу проглашени за негативце и знају да је одговор: ’Боје нас се и зато нас не воле’.”