Истражно новинарство

Коментатор „Политике” Љубодраг Стојадиновић огласио се у својој редовној колумни прошлог понедељка на тему истраживачког новинарства, специфичног новинарског жанра који се не доводи у везу са његовим именом.

Али, добро је да о истраживачком новинарству говоре и људи који с тим жанром немају никакве или скоро никакве везе, јер је још Јован Скерлић, када су му спочитавали негативне критике, рекао: „Можда не знам да снесем јаје, али знам које је мућак”.

Да пише о истраживачком новинарству Стојадиновића је нагнала прича коју је објавио прави истраживачки новинар Стеван Дојчиновић на порталу организације „Крик”, коју су, разуме се, пренели сви медији у Србији, а и неки изван Србије.

Међутим, Стојадиновић и не зна ко је Дојчиновић, јер је овај, ваљда, „нижа новинарска класа”, будући да не пише за „велике медије”, па га у коментару и не помиње, већ се бави тиме да ли је снимак који је Дојчиновић објавио направила УДБА. Што рекли новинари старог кова, неће бесплатно да му даје рекламу, јер ваљда тај Дојчиновић није ни битан.

Љ. С-у је битно откуд тај снимак и ко га је направио. Кад дође на тај терен, јер он је, бога ти, из „војнобезбедносних структура”, он има шта да нам саопшти и, као новинари које осуђује у свом коментару (Коментаторска истраживања најчешће су резултат синтетичког мишљења аутора или његовог спекулативног става. Дакле, мишљење, а не став.), креће да нам објашњава да то није снимак који је направила УДБА јер је УДБА озбиљна ствар, а ово је дело неког аматера који је, саопштава нам Стојадиновић, или нека „политичка структура” или сам новинар.

Према Стојадиновићевим чаршијским изворима, а чини се да он у тој области доминира, биће да је Дачића снимио или неко из СПС-а, или неко од политичких противника, а може бити и да је реч о несрећном новинару аматеру. Али он зна да није УДБА.

Разуме се, у коментару можете да напишете шта вам је воља, јер то је ваш лични став. Ваљда због тога што је дуго коментатор и што се никада није бавио истраживачким новинарством, Стојадиновићу се причињава да и сви други раде оно што он ради, а пошто су му „ушли у област”, онда га то мало жуља, па им треба са своје коментаторске позиције показати како ствари стоје.

Тако овај коментатор процењује да је у „афери Дачић” најважније то ко је направио снимак јер, вели нам Стојадин, и тако смо о томе све знали. А како сте знали, Стојадиновићу, и где сте то објавили? Чини се да сте то што сте знали могли да прочитате само у ранијим Дојчиновићевим истраживањима јер се други медији тиме нису бавили.

И уместо да као „искусни новинар” можда подржи младог колегу, он му спочитава ствари које не постоје и релативизује његове налазе, пишући како су они једно велико ништа.

Читалац може да се запита шта је био циљ Стојадиновићевог коментара ако није хтео да се бави темом коју је Дојчиновић отворио својим текстом? Да ли је у тренутку када видимо да је потпредседник Владе Србије у друштву са (касније) осуђеним припадником мафије која шверцује кокаин најважније ко је новинару доставио материјал и ко је материјал направио или је важнија политичка одговорност људи на јавним функцијама? Како је могуће да је Стојадинов нерв за одбрану, а заправо негацију, истраживачког новинарства пробудио баш овај догађај а не, рецимо, пребијање Ивана Нинића, пре неки дан?

Ко је заправо Стојадиновић? Новинар? Публициста? Војник у пензији? Теоретичар медија? Истраживачки новинар није, то бар знамо.

Новинар из Београда. Ради за БИРН и недељник „Време”