Прославиле га Симонида и Проклета Јерина

а овако је осмислио „Проклету Јерину” (Фото: Дарко Ћирков и приватна документација)

Александар Јоксимовић обележио је југословенску модну сцену шездесетих година прошлог века. Сматра се зачетником и јединим званичним дизајнером високе моде у СФР Југославији. Појавом „краља маказа”, како су га називали, дошло је до револуционарне промене тадашње суморне одеће. Доживео је светску славу, а домаћа штампа прогласила га је модним поглаваром.

Млађе генерације су у прилици да од 9. септембра до 30. октобра виде шта је он то радио од 1967. до 1997. годинена изложби коју је у Музеју примењене уметности приредила музејска саветница Бојана Поповић. А он сам се сећа да је почео малтене ни из чега.

– Интересовала ме је одећа као и сваког младог човека, али где смо ми тада могли да је купимо, осим у робној кући „Београд”? Моја једина литература била је стара „Бурда” без корица, тако да сам у том послу био апсолутно самоук – каже Александар који се без ентузијазма, 1959. године запослио као референт у Заводу за унапређење домаћинства и бавио се израдом радне одеће за болнице, посластичарнице, ресторане...

– Пошто сам завршио примењену уметност, боја је за мене била веома важна у изражавању. Уопште се нисам придржавао стандарда – ако је спремачица да мора да буде у тегет униформи, ако је болничарка у белој... Највише сам направио пометњу са школском кецељом у плавој боји. Од тога се створио проблем који је стигао до Министарства просвете. Међутим, након шест месеци покупио сам силне награде у Загребу где су приказане те колекције.Следеће школске године избачена је црна кецеља. Али, све је то било далеко од моде – сећа се својих првих корака.

Ревије као позоришне представе

Александар се постепено „уплео” у моду. Његово ватрено крштење догодило се 1963. године, када га је Завод за унапређење домаћинства ангажовао да за Индијску амбасаду креира колекцију од њихових материјала за европско тржиште.

– Та ревија одржана је за представнике пословног света страних држава. За једним столом седели су и директори „Центротекстила”.  Исто вече позвали су ме на разговор и понудили да пређем да радим код њих, и то за огромну плату. Свако би се залетео, ја нисам. Одбио сам их из обзира према директорки и фирми која ми је чувала радно место до повратка из војске – каже наш саговорник.

Ипак је пристао за „Центротекстил” да уреди изложбени простор њиховог штанда за први Београдски сајам. После тога дефинитивно је и прешао код њих. Захваљујући овој фирми упознао се са великим индустријама ипропутовао цео свет са својим креацијама.

Од самог почетка Александар Јоксимовић се посветио проучавању народног стваралаштва. Инспирацију је проналазио у Византијиисрпском средњовековном сликарству. Одмах је увео орнаменте у виду терзијског веза. Након различитог конфекцијског асортимана, последње године свог стваралаштва посветио је моделима од коже и крзна и трикотажи.

Где год је наступао са својим колекцијама, заједно са манекенима и музичарима које је увек водио са собом, Јоксимовић је добијао одличне критике и постизаоогроман публицитет, до тада незамислив у једној социјалистичкој земљи.

– Од сваке модне ревије организоване у иностранству правили смо кореографски спектакл, уз музику (Бата Ковач је дивно стилизовао српску музику која је пратила целу ревију, а свирали су и Влада и Бајка), адекватну теми коју смо радили. То је пре свега била представа – истиче.

Правио је фантастичне комаде од немогућих материјала, зато је, ваљда, то и деловало авангардно. Највећи успех доживео је са своје две најпознатије колекције високе моде. „Симонида”, која је приказана 1967. године заједно са колекцијама Коко Шанел, Кристијана Диора и Пјера Кардена, бацила је на ноге традиционалну Москву. А онда је две године касније, у оквиру прве југословенске привредне изложбе опчинио и Париз „Проклетом Јерином”, колекцијом инспирисаном легендарном изградњом Смедерева, ратовима за одбрану српске деспотовине и солунским борцима!

– Ми смо мислили да неће бити публике. Међутим – лом! Од једне дневно, колико је било уговорено, имали смо по четири ревије на дан. То нисмо могли ни да сањамо. Јер, док смо са манекенима увежбавали кореографију на месту где ћемо да изведемо ревију, дошао је аташе за штампу и рекао: „Ма пакујте се људи, кога овде интересује то?” Мени је лакнуло кад сам чуо да се враћамо, да се не брукамо. Међутим, обавестили су нашег генералног директора, који је био на службеном путу у Аустралији, и он је оданде изричито наредио: „Нема враћања, ревија ће ићи, макар један човек седео у публици”. Први излазак – тишина. Следећи – све јачи и јачи аплауз. Помислили смо да нас исмевају. На крају смо доживели овације – сећа се Александар.

После приказивања те париске изложбе одмах су се појавили у њиховим најчитанијим новинама и у ударном термину париског дневника. То је био догађај за Париз. Долазио је и Тони Кент, лични фотограф Грејс Кели, да сними колекцију за часопис „Ел” који је објавио репортажу о Јоксимовићуињеговомдизајну.

Гост код Диора

И директор модне куће „Диор” био је одушевљен. Желео је да Александар буде његов гост, да му покаже како они раде. Утаначилису дан и у заказано време по њега послао ливрејисаног шофера. Манекени су добили друга кола. Обилазак је трајао неколико сати, изгубио је појам о времену и све је изгледало нестварно. На крају га је чекало изненађење.

– Директор „Диора” понудио ми је да радим за њих. Рекао сам да је моја фирма много уложила у мене, љубазно сам се насмејао и захвалио. Није ми замерио – каже без трунке кајања.

После тог догађаја, све његове колекције, годину за годином ишле су прво на премијеру у Париз на Међународни сајам коже и крзна патек онда су приказиване у Београду и даље по свету.

Увек дискретан и ненаметљив, Александар наглашава да не би постао то што је постао да није било неких људи. Зато их помене кад год има прилику. Једна од њих је тетка Смиља Игњић, за коју је везан почетак његових луксузнијих креација. Она је мајка Милорада-Микија Игњића, касније његовог асистента, који је у свакој колекцији учествовао са својим путним торбама.

Своју младост хвали, јер мисли да је у његово време било занимљивије него данас.

– И моја генерација је брзо живела, и нас су сустигле велике промене, мада смо живели у систему који је, у односу на Европу, био стиснут. Ми, који смо имали среће да пропутујемо свет као млади, преносили смо новине овде колико год смо могли, и лакше се дисало. Било је атрактивно бити манекен код мене, не због мене, него због тих путовања. Једино, услов је био – индекс. У генерацији са којом сам кренуо у Париз није се знало ко је талентованији. Они су стварно били звезде, а данас их нико не спомиње. Добијем нервни напад због тога – признаје и набраја оне нај, нај...

– Браћа Митровић први су закорачили париском модном пистом. Неодољиво шармантан је био и Горан Косановић. Публика је лудовала за њим. Нажалост, умро је врло млад. Париз је дизао на ноге и Мики Тодоровић. Био је налик на Карађорђа и звали смо га Црни Мики – сећа се Јоксимовић.

Од девојака, на челу са Мајом Штајнер, издваја Наду Николић, високу два метра, личила је на Јапанку, па Миру Ћировић, Мају Ступар...

– Кад се оне појаве, ватра на писти! Сав шарм „просипале” су пред публиком. Посебно сам волео и поштовао Мају Штајнер зато што је била изузетно образована и паметна. Дипломирала је фармацију са десетком. Од момента када бих почео да размишљам о некој теми за колекцију, увек бих са њом попричао. Највећа част за манекена јесте да ревију затвори у венчаници. Она је носила венчанице које су специјално за њу шивене. На тај начин бих јој се реванширао. У једној се и удала. Сваку ревију смо завршавали венчаницом, док Маја није погинула. Од тада више нисам направио ниједну. Последњу је она носила! На жалост, још пуно њих са којима сам дивно сарађивао нису међу живима. И то ме тако потреса. Не могу да схватим да их нема. Баш ми недостају ти разговори и дружења – открива с тугом.

Све у своје време

Јоксимовић се почетком деведесетих година повукао из јавности и одлучио да оде у пензију.Свима је јасно ставио до знања да је прекинуо са креирањем, тако да га нису много узнемиравали. Ни млађе колеге га не питају за савет.

– Они сви мисле да све знају, а ја сам увек само питао, питао... – не либи се да приметилегенда југословенске и српске моде,који је навршио осамдесет две године,мада не изгледа тако.

Драго му је да Београд помало личи на свет. Увек је маштао о томе док је радио и путовао по свету. Био је очајан кад се врати и види поломљене лутке у нашим излозима. Бар је то онако како треба. Али, џаба. Сада му је свеједно.

– Не пратим шта се дешава на модној сцени и не занима ме. Дистанца је велика. То је неки други свет. Ту се више не сналазим добро. Постао сам типична кућна буба. Чепркам по архиви, обогаћујем колекцију порцелана на белој полици и дружим се са оно мало блиских пријатеља – каже смирено човек који је постигао све на време. Као млад је од свог удружења чак добио и награду за животно дело, а за допринос култури и уметности пре две године нашао се и у Енглеској енциклопедији, па онда нема разлога да буде сујетан и да истиче своју величину. То су урадили други када је требало.

Његово јмоди, која је била саставни и неизбежни део различитих међународних привредних изложби, модних фестивала и сајмова, партијска елита придавала је црту репрезентативности. У Кнез Михаиловој улици отворен је и дугоочекивани „Центротекстилов” бутик, популарно називан „Простор Јоксимовић”, по угледу на чувени „Простор Пјер Карден”. Упркос свим признањима које је Јоксимовић добио,социјалистички режим никада није дозволио да се на модног креатора гледа као на генија који има ауторитет над својим делима, тако да модели моје је креирао никада нису добили етикету са његовим именом.

----------------------------------------------------------------------

Креирао за Јованку Броз

Александар Јоксимовић облачио је многе славне жене из целог света. Важна особа која је носила његове креације била је и прва дама СФРЈ – Јованка Броз.

– Упознао сам је по повратку из Париза седамдесете године на Београдском сајму, када је дошла да обиђе штанд. После тога смо се често виђали због консултација пред важније међународне сусрете. Није се облачила по својој вољи. Пре сваког путовања добијала је протоколарну листу те државе и тачно се знало шта у које време треба да обуче код данске краљице, шта кад иде у Москву... Имао сам дивно искуство с њом. Била је занимљива и веома образована, али и врло скромна особа. Сваке године би ме замолила да променим манжетне на бунди, једној јединој коју је имала. Није имала пет, шест, колико имају неке много нижег ранга. За Тита сам углавном радио кожне јакне са чудним рукавима и капе. Волео је са мном и да прича о моди. А, ко сам ја био за на њега?

----------------------------------------------------------------------

Све његове ципеле

– Уопште не спадам у помодаре. Увек сам водио рачуна да изгледам што неупадљивије. Мој стил углавном је спортски.Имао сам свечана одела, али она су биле за специјалне прилике. Ретко сам шио сам себи. Путовао сам и куповао готове ствари. Имао сам и свог кројача. То је чувени Кадрија, који је имао кројачки салон код Мажестика. Само су дипломате шиле код њега. Чим сам се мало обогатио и ја сам постао његова муштерија. У Паризу су се чудили откуд мени по мери шивено одело. То је за њих била мисаона именица. Сви су тада били обучени у конфекцију.

Једино чему нисам могао да одолим, то су – ципеле! Куповао сам и ако ми требају, и ако ми не требају. Неке обујем једном, два пута и више никада, а неке су и необувене. То је завет према мени самом. Јер, растао сам у време када су се ствари куповале на тачкице. Сећам се једних дубоких ципела, које сам добио када сам имао четрнаест година. Како ми је нога расла све више су ме стезале, буквално су ми се грчили прсти. Једва сам у њима изгурао до следећих бонова. Тад сам се први пут разбеснео и рекао: „Запамтите, кад будем порастао, имаћу 100 пари ципела!”Тако је било. И њих сам поклонио музеју – рекао је наш саговорник.

----------------------------------------------------------------------

Заоставштину поклонио музеју

Избеглице, које су деведесетих дошле из Хрватске, упале су у његов атеље и сву документацију, фотографије и скице избациле на терасу. То је кисло и пропадало. Оно мало што је спасено, покупио је и донео у стан. Пошто то нема коме да остави, одлучио је да живи сам, целу своју заоставштину (234 скице, књигу узорака, 17 слајдова,301 фотографију модела и ревија, 33 награде које једобио, 529 исечака из штампе, као и три своја портрета, поклонио је Музеју примењене уметности.

На својим путовањима редовно је залазио и у комисионе и антикварнице, а и дан-данас обилази бувљаке, сакупио је и доста зидних сатова, има и раритетних комада. Пошто су за њега конструкција и форма максимум у стваралаштву било које врсте, поготово су га привлачиле чудне форме, почео је да сакупља и чајнике, а потом и друге комаде порцелана. И то – беле боје. Та бела полица са белим порцеланом припашће његовом пријатељу који му је помагао у проналажењу тих комада.

Тражио је и међу фамилијом коме би нешто од тих финих ствари дао. Али, сви су га питали колико то пара вреди? Мисли се, „Не заслужујете ви то”. Интересовање је показала једино Ана, унука његове најстарије сестре која живи у Крагујевцу. Остатак је њен.

----------------------------------------------------------------------

Кратка биографија

– Рођен сам у Приштини, а потичем из старе српске породице. Грачаница је само седам километара одатле, ја сам тамо крштен.Тек сам пошао у школу кад је почео рат и када су нас протерали. Нисмо се више враћали тамо, јер је свима који су се за време окупације иселили то декретом било забрањено. Пошто је мој отац пре рата у два мандата био председник општине, мада је био велетрговац и тиме се бавио, не политиком, њега су ухапсили и две године је провео у логору у Албанији. Мајка и нас седморо деце отишли смо у Косовску Митровицу. Деда по оцу био је богати трговац, али нису нам дали да понесемо ништа сем кофера.

Сва имовина нам је конфискована, само је насред дворишта остао писаћи сто, није им ваљда стао на камион. После толико година стигао је у Београд. То је једино што имам од деде.

Срећом, преживели смо јер је мајка имала накит. Скидала је минђуше са ушију и продавала. Кад се тата јавио, нико није веровао да је преживео. Сео је на воз и срели смо се код Рашке, па смо сви скупа кренули ка Београду. Међутим, наш вагон су митраљирали и откачили у Крагујевцу, тако да је моја породица остала тамо да живи. И ја сам ту завршио основну школу и гимназију, а онда са 18 година отишао у Нови Сад и тамо уписао Примењену уметност, одсек за сценографију, а након тога прешао сам на одсек за текстил, не слутећи да ће конструктивна обрада текстила постати моје главно занимање. Добијао сам неку апанажу од куће, али једва сам састављао крај с крајем. Зато сам имао само два циља: да не зависим од родитеља и да не изгубим службу.