Истраживачи са главом у торби

Својим „одговором” („Ко је Георгијев”, 18. септембар) Љубодраг Стојадиновић је само потврдио оно о чему сам писао у првој реакцији на његов текст, објављен под насловом „Истраживачко новинарство” а не, како он вели, „Симбиоза реалног и политичког подземља”.

Коментатор Стојадиновић не жели да објасни зашто обесмишљава и релативизује рад оних који се заиста баве истраживачким новинарством као легитимним жанром, већ се бави тиме ко је неки Георгијев (видим да му се презиме допало, али му не „пролази кроз евиденцију”).

А могао је да нас упути на оно што је сам открио о везама Дачића и Радуловића, на пример, јер верујем да је у својој дугој новинарској каријери имао времена да „открије” нешто више од тога да је срео Ратка Младића једном на Топчидеру и да му Младић није изгледао као неко ко ће да се преда добровољно.

Да се ипак Љубо бавио истраживачким новинарством, а не оним што нам вели у одговору на моју реакцију, видимо и по томе да нам накнадно саопштава да га занима не безбедносни аспект него комуниколошки. Па ако се бави симбиозом реалног и политичког подземља, како је то комуниколошки а не безбедносни проблем?

Он нам каже, опет, да ТУ нема ничега новог, да смо све знали о ТОМ односу, а ја питам још једном: како сте, уважени Љубо, ви ТО знали и како то да, ако сте знали тако важне ствари, никада нисте хтели да их саопштите читаоцима „Политике”? Због чега сте ТО чували за себе?

Поред тога, хвали нам се Љубо, коментар је део истраживачког новинарства. Не знам у којој је то школи учио, али то није тачно. Управо је такво дирљиво непознавање новинарских жанрова, посебно међу „бардовима новинарства а ла Љубо”, и довело до збрке и преваре читалаца јер им се коментари представљају као истраживања. Чини се да то и Љубо зна, али не хаје, наставља да пише како му падне на памет, без главе и репа, трудећи се да забави а не да информише, све у маниру „ма све ми то знамо, није то од јуче, причао сам ти сто пута о томе”…

Вратимо се, дакле, на оно што је тема, а то је Љубина теза да оно што је Дојчиновић објавио није истраживачко новинарство него је ваљда његова колумна понедељком у којој се Љубо бави преношењем чаршијских наклапања о неком догађају.

Друга теза је да је све производ неких служби, полицијских и „сигурносних структура”, које се играју с нама бацајући нам коске са стола на коме је „информациона гозба”. Како ви то знате, Љубо, кад сте и где о томе писали, да ли има неко ваше истраживање које сте засновали на „методологији друштвених наука или основних знања теорија масовних комуникација” ?

Дајте, подсетите нас, волели бисмо о томе детаљно да се информишемо.

С друге стране, разумем Љубу: одрастао је у систему у коме су људе васпитавали тако да оно што знате или не знате, саопштавате „између редова”, „да се Турци не сете” и тако даље. Могуће је такав механизам комуникације и даље користити у колумнама, али у истраживањима се мора рећи шта сте открили, шта то значи и који су вам аргументи за то што сте открили. Љубин начин је „бољи” јер се нејасним извештавањем штитите, док они који истражују стављају главу у торбу, али и даље храбро покушавају да раде свој посао на најбољи могући начин.

А то ко је Георгијев, то питајте на истим местима где се иначе информишете. О комуниколошким а не безбедносним аспектима, разуме се.

Новинар из Београда. Ради за БИРН и ,,Време“