Istraživači sa glavom u torbi

Svojim „odgovorom” („Ko je Georgijev”, 18. septembar) Ljubodrag Stojadinović je samo potvrdio ono o čemu sam pisao u prvoj reakciji na njegov tekst, objavljen pod naslovom „Istraživačko novinarstvo” a ne, kako on veli, „Simbioza realnog i političkog podzemlja”.

Komentator Stojadinović ne želi da objasni zašto obesmišljava i relativizuje rad onih koji se zaista bave istraživačkim novinarstvom kao legitimnim žanrom, već se bavi time ko je neki Georgijev (vidim da mu se prezime dopalo, ali mu ne „prolazi kroz evidenciju”).

A mogao je da nas uputi na ono što je sam otkrio o vezama Dačića i Radulovića, na primer, jer verujem da je u svojoj dugoj novinarskoj karijeri imao vremena da „otkrije” nešto više od toga da je sreo Ratka Mladića jednom na Topčideru i da mu Mladić nije izgledao kao neko ko će da se preda dobrovoljno.

Da se ipak Ljubo bavio istraživačkim novinarstvom, a ne onim što nam veli u odgovoru na moju reakciju, vidimo i po tome da nam naknadno saopštava da ga zanima ne bezbednosni aspekt nego komunikološki. Pa ako se bavi simbiozom realnog i političkog podzemlja, kako je to komunikološki a ne bezbednosni problem?

On nam kaže, opet, da TU nema ničega novog, da smo sve znali o TOM odnosu, a ja pitam još jednom: kako ste, uvaženi Ljubo, vi TO znali i kako to da, ako ste znali tako važne stvari, nikada niste hteli da ih saopštite čitaocima „Politike”? Zbog čega ste TO čuvali za sebe?

Pored toga, hvali nam se Ljubo, komentar je deo istraživačkog novinarstva. Ne znam u kojoj je to školi učio, ali to nije tačno. Upravo je takvo dirljivo nepoznavanje novinarskih žanrova, posebno među „bardovima novinarstva a la Ljubo”, i dovelo do zbrke i prevare čitalaca jer im se komentari predstavljaju kao istraživanja. Čini se da to i Ljubo zna, ali ne haje, nastavlja da piše kako mu padne na pamet, bez glave i repa, trudeći se da zabavi a ne da informiše, sve u maniru „ma sve mi to znamo, nije to od juče, pričao sam ti sto puta o tome”…

Vratimo se, dakle, na ono što je tema, a to je Ljubina teza da ono što je Dojčinović objavio nije istraživačko novinarstvo nego je valjda njegova kolumna ponedeljkom u kojoj se Ljubo bavi prenošenjem čaršijskih naklapanja o nekom događaju.

Druga teza je da je sve proizvod nekih službi, policijskih i „sigurnosnih struktura”, koje se igraju s nama bacajući nam koske sa stola na kome je „informaciona gozba”. Kako vi to znate, Ljubo, kad ste i gde o tome pisali, da li ima neko vaše istraživanje koje ste zasnovali na „metodologiji društvenih nauka ili osnovnih znanja teorija masovnih komunikacija” ?

Dajte, podsetite nas, voleli bismo o tome detaljno da se informišemo.

S druge strane, razumem Ljubu: odrastao je u sistemu u kome su ljude vaspitavali tako da ono što znate ili ne znate, saopštavate „između redova”, „da se Turci ne sete” i tako dalje. Moguće je takav mehanizam komunikacije i dalje koristiti u kolumnama, ali u istraživanjima se mora reći šta ste otkrili, šta to znači i koji su vam argumenti za to što ste otkrili. Ljubin način je „bolji” jer se nejasnim izveštavanjem štitite, dok oni koji istražuju stavljaju glavu u torbu, ali i dalje hrabro pokušavaju da rade svoj posao na najbolji mogući način.

A to ko je Georgijev, to pitajte na istim mestima gde se inače informišete. O komunikološkim a ne bezbednosnim aspektima, razume se.

Novinar iz Beograda. Radi za BIRN i ,,Vreme“