Симфонија егоизма

Нешто лично. Ево ме већ у поодмаклим годинама, када се праве резимеи. Морам, међутим, признати како се данас један од мојих темељних ослонаца, вредност у коју сам све ове године слепо веровао, опасно љуља.

Оно на чему се базирао читав мој поглед на свет била је, наиме, средњоевропска култура. Студирао сам на њеном изворишту, где су писци Кафка, Еден фон Хорват, Мусил и Цвајг, сликари Густав Климт, Оскар Кокошка и Алфонс Муха и композитори Моцарт, Малер, Лист, Дворжак и Сметана обележили моју младост. Највећи утицај на мој професионални рад имали су средњоевропски редитељи Били Вилдер, Вилијам Вајлер, Ернст Љубич и Мајкл Кертиз, људи који су уздигли Холивуд. Сви ови уметници потицали су из простора негде између Беча, Прага и Будимпеште, значи из круга чији пречник није већи од неколико стотина километара.

До скора сам веровао како је античка култура нашла ухлебије баш ту, у срцу Европе, да је изабрано најсигурније место на коме ће се сачувати њена цивилизацијска порука. Ових дана, суочен са стравичним призорима нељудског понашања према беспомоћним људима који су дошли да потраже спас на њеним вратима, почео сам да сумњам у то. Ужасни страх за сопствено дупе надјачао је било какав осећај емпатије у средњој Европи. Себичност је постала, или одувек била, а да ја то нисам примећивао, њена главна одлика.

Био сам дечак када је СССР напао Мађарску. Реке избеглица су тада из те земље ишле истим овим путем којим су се ових дана упутили азиланти са Блиског истока. Једино што су Мађари тада бежали у супротном правцу, ка Југославији. Наша земља им је те 1956. године отворила врата, примила их под окриље и заштитила их. У нашој амбасади у Будимпешти спас је потражио и тадашњи председник Мађарске Имре Нађ. Блокирана од стране совјетских тенкова, са њим је у нашој амбасади гладовало и особље амбасаде и још педесетак највиших мађарских руководилаца са својим породицама. Наша земља је рескирала све, а Мађарска данас рескира само комоцију.

После окупације Чехословачке 1968, у мом стану су боравиле месец дана две чешке породице. Радило се о колегама са факултета Јирки Полаку и Рудолфу Блахачеку и њиховим женама и деци. Путовали су неколико дана, много удобније наго данашњи азиланти, пре него што су зазвонили на моја врата. Нисам их упитао колико остају. Отишли су затим у Иран, снимали тамо филмове за шаха Резу Пахлавија и касније нестали негде у свету. Не знам да ли су живи. Никада ми се нису јавили.

Пре извесног времена, о томе сам већ писао, отишао сам у Брно да покушам да успоставим везу са човеком, мојим другаром из шездесетих, кога нисам видео преко четрдесет година. Много ми је значио тада, био је старији и паметнији од мене, упутио ме је у основне ствари у вези са средњоевропском културом. Некако сам пронашао његов број телефона и јавио му се. Није хтео да разговара са мном. Без објашњења. Можда је био болестан, можда депресиван, а могуће је и да није желео да га било шта узнемирава.

Размишљам ових дана о свету у коме су сопствена сигурност и удобност једине категорије који чине његов смисао. О мишљењу које не укључује туђу патњу, осећање самилости и жељу да се помогне човеку од кога сигурно нећеш имати користи. Сећам се средње Европе из времена када је грцала под совјетском окупацијом, тих понижених, снисходљивих старица које су у од мољаца изједеним крзненим оковратницима седеле у прашкој кафани „Славија”, испијале своју поподневну кафу и чекале да све прође. И дочекале су.

Њихови потомци не желе сада да свој срећни (?), удобни живот поделе са хордом људи која је данас још страшније понижена него што је то некада био случај са њиховим бабама. Они од њих траже само мало воде, парче хлеба и слободан пут ка нечем што сматрају својом сигурном луком. Али, унуци оних старица из „Славије” не желе да их пусте. Поставиће бодљикаву жицу око себе, млатити људе, жене и децу, пуцати ако треба (што се већ појављује као идеја широм средње Европе), али неће дозволити да им било шта заљуља чамац којим плутају по европској бонаци.

Размишљам и о томе како се и родно место Адолфа Хитлера налази у истом том кругу, чији је пречник свега неколико стотина километара. Да су доживели овај тренутак, верујем да се нико од грчких мислилаца не би сложио да се на том месту похрани благо које се зове европска цивилизација. Било где другде, испод леда на Северном полу ако треба, само не у средњој Европи.