Последњи дани „Заставе”

Крагујевац – Жилави гигант из доба социјализма одбројава своје последње дане. Некадашња „Застава”, уочи доласка „Фијата” исцепкана и подељена на сијасет мањих делова, формално и даље постоји. Производње, осим у неким предузећима, готово и да нема, али наде још има. С нестрпљењем се очекује приватизација бар неких фабрика које су преживеле процес реструктурирања започет још 2001. године.

Данас су преостала „Заставина” предузећа сврстана у Групу „Застава возила”. Највише шанси за приватизацију има „Застава инпро”, заштитна радионица у којој су две трећине од укупно 300 запослених –инвалиди. За ово предузеће које се бави производњом аутомобилских приколица заинтересована је француска компанија „Тригано”. Овој крагујевачкој фирми могла би да се придружи „Заставина” фабрика специјалних возила у Сомбору, а за „Застава камионе”заинтересовано је чак 12 иностраних компанија. Међу њима су и две кинеске корпорације – приватна „Хуанг хаи”, и државна „Јак моторс”. Са „Јак моторсом” потписан је и Меморандум о разумевању.

У склопу промене структуре капитала требало би да се реши и питање „Заставине” Медицине рада. Ова установа, која се и данас брине о здрављу крагујевачких радника, требало би да постане део градског, то јест здравственог система Србије.

У Групи „Застава возила” (са 62 одсто) преовлађује друштвени капитал. Више од 30 процената ове групације припада Фонду за развој Републике Србије, а остатак капитала је у рукама мањинских акционара.

Пошто је држава донела одлуку да Групу „Застава возила” сврста у ред предузећа од стратешког значаја, фирмама из ове групације је продужен рок за приватизацију до краја маја наредне године. До тада биће заштићене од поверилаца. После тога им, уколико не буду продате, следи стечај који се у Србији по правилу завршава стављањем катанца на врата. То ће бити тачка на причу која је започела још 1955. године, када је у Крагујевцу покренута производња чувеног „фиће 750”.

У Групи „Застава возила” и даље је формално запослено око 1.000 људи. Тај број опада са сваким новим социјалним програмом који се радницима нуди као неки вид избављења из хаоса у који су гурнути пре петнаестак година, када је донета одлука да се у Србији све приватизује. Немали број некадашњих радника „Заставе” нашао је посао у такси фирмама, други су постали самостални аутомеханичари, електричари, лимари, а има и оних који се баве столарским и молерским пословима. Највише њих је завршило на „бироу рада”, где су дочекали или још чекају пензију.

У најтежој ситуацији нашли су се млађи радници који су, упркос највишем степену образовања, остали без икаквог посла.

Нека „Заставина” предузећа попут „Тапацирнице” и „Алатнице” успешно су приватизована, као и некадашња окосница целог „Заставиног” система – „Ковачница”. Та фабрика је због несавесног пословања менаџмента који је поставио власник из Бугарске гурнута у стечај.

„Застава” је некада имала на стотине коопераната у целој старој Југославији и хранила је, укључујући и чланове породица запослених, око пола милиона људи. Данас је у „Фијату”, који је преузео само „Заставину” фабрику аутомобила, запослено „свега”око 3. 000 радника који месечно, у просеку, успеју да зараде између 300 и 350 евра.

Реструктурирање (деоба) „Заставе”, ради лакше приватизације, покренуто је 2001. године. Овај процес се полако завршава. Држава ће свакако бити задовољна, јер ће и последњи трагови друштвеног капитала у Србији бити избрисани, али за Крагујевац и Крагујевчане то је било мучно и болно искуство, са последицама од којих се овај град још дуго неће опоравити.