У контакту са животом

ИНТЕРВЈУ: ФОЛКЕР ШЛЕНДОРФ 
Филмом „Улжан” угледног немачког редитеља Фолкера Шлендорфа, синоћ је у Београду свечано почео 36. Фест. Најугледнија филмска манифестација у Србији омогућила је тако поновни сусрет са аутором чија је биографија, и богата и плодна, започета још 1966. године филмом „Млади Терлес” с којим је Фолкер Шлендорф (1939) ушао у свет филма и остао забележен као аутор личног израза, велике ангажованости, као уметник који ствара трајне вредности.

У Шлендорфов опус спадају филмови: „Убиство и смртоносни удар”, „Смрт трговачког путника”, „ Изгубљена част Катарине Блум”, „Homo faber”, „Ритина легенда”, и нарочито издвојени „Лимени добош”, с којим је 1979. године освојио Оскара за најбољи страни филм.

У разговору за „Политику”, чији су делови сада пред вама, Фолкер Шлендорф говори о изазовима последњег филма „Улжан”, о часу када је можда потребно повући се из професије, о политичком ангажману...

Откуда филм о личној трагедији, о мистериозном јунаку који се, бежећи од бола, обрео у степама централне Азије?

„Улжан” је филм о великом јаду и болу који човека опхрва после губитка детета, жене, пријатеља. Бола који се не може испричати, нити делити са било ким, који не може да избледи или умине, од којег се бежи, нестаје, као што је жеља за нестанком нагнала мог јунака на пут у непознато и предалеко. Што је одлазио даље, што је више ходао бежећи од стварности и живота, то га је сопствено тело учило да је он човек који заправо воли живот.

Зар га није љубав спасла, љубав младе степске девојке Улжан с којом се изненада среће, љубав која је искрена, незахтевна, чиста?

То заиста звучи допадљиво. Улжанина љубав је сигурно помогла Шарлу, али мислим да је истина о одлуци да се настави живот много дубља. Она долази из утробе, она је у нашем разуму, мишићима, у чињеници да уз сву личну трагедију коју проживимо, само уз кретање напред без стајања, можемо да превазиђемо. Попут степских номада који једном када стану не устају више. Заиста искрено верујем у то.

Да ли је одлазак у Вама непознате пустињске и степске пределе централне Азије био и нека врста авантуризма?

(/slika2)И за писца сценарија Жан-Клода Каријера и за мене, централна Азија је нека врста последње непопуњене тачке у нашим менталним мапама. Било је узбудљиво кренути у филм из позиције потпуне „табуле разе”, са свега три лика и грандиозним пејзажима у којима настају и развијају се емоције. У рушевинама кроз које пролазе ликови, о којима су као о сибирским гулазима већ говорили и Солжењицин и Копељев, о којима је Достојевски писао у „Записима из мртвог дома”. Пустиње у филму нису настале само као последице вековних климатских услова, већ и атомских проба и човека индиферентног на природу и саму људску агонију.

Пре неколико година рекли сте ми да сте размишљали да напустите филм, да се бавите нечим другим. Чак сте рекли да бисте поново студирали нешто сасвим друго. Зашто?

Једноставно, назирало се да је прошло време у ком је моја генерација осим пуког снимања филма могла да пренесе другима још нешто. Погледао сам своју браћу који су лекари и имају пријатеље међу архитектама, инжењерима. Код њих, што је човек дуже у професији то је чвршћи темељ на коме може да се ради. Само у нашем позиву, као код врхунских спортиста, када куцне час морамо да се повучемо.

Да ли то значи да сте мишљења да се ипак уметношћу не могу мењати друштвени процеси нити утицати на свест гледалаца, да се не може „мењати свет”?

Морам да признам да сам најкасније од свих увидео да се свет не може мењати, ако је човек икада рачунао на то. То ваљда долази са годинама. Међутим, апсолутно верујем у то да се на свест других може утицати. У то сам се уверио када сам снимио филм према Беловој причи „Изгубљена част Катарине Блум” и после многих разговора које сам водио са гледаоцима који су ми говорили: „Коначно је неко изразио оно што ми осећамо.” Наравно, у то време могли смо да правимо такве филмове зато што их је немачко друштво тражило. Сада када се чешће траже необавезне комедије, ја не могу да их испоручим.

Ваш претходни дугометражни играни филм „Ритина легенда” многи сматрају својеврсним наставком филма „Изгубљена част Катарине Блум”. Да ли и даље инсистирате на томе да снимате политичке и друштвено ангажоване филмове?

„Ритина легенда” је био само опрезан покушај да се сними нека врста наставка „Катарине Блум”. То је прича о терористима који су се својевремено повукли из Западне у Источну Немачку. У средишту приче је измишљен лик, али склопљен од низа аутентичних догађаја. Нужно је политички гледати на наше животе. У филмовима мора да се догађа стварност, иначе су произвољни, бесмислени. Ако у Немачкој снимам филм, немам избора, онда правим филмове о Немачкој. Овај филм кроз лик јунакиње Рите казује како неко са Запада одлази у, по многима, својевремено најегзотичнију и најтајанственију земљу на планети – у Источну Немачку, која је одмах иза границе, одмах иза зида. Иако говоре истим језиком, речи немају исто значење. Постоје разлике у навикама, стандард је другачији. Но, нисам хтео да говорим о судбини тих људи из седамдесетих, већ сам хтео да испричам причу о савременицима.

Како Ви гледате на оно што се назива нови немачки филм?

Редитељ сам старог кова и можда су моји филмови помало застарели, јер сам се школовао и на немим филмовима. Чини ми се да, осим часних изузетака, моје колеге у Немачкој нису заинтересоване да своје филмове пласирају ван граница земље. Важније им је да у Немачкој остваре добру гледаност, а за Европу их није много брига. То је сувише „провинцијски став”. И не само то, они третирају филм као робу не као уметничко дело, а такав став је све присутнији у многим европским кинематографијама. Никако са тим не могу да се помирим. Када снимам филм желим да он остане као трајна вредност.

Пре неколико година указана Вам је велика почаст у Сан Себастијану ретроспективом која је приређена и чињеницом да су многе од копија рестауриране, чиме је Вашим филмовима обезбеђена још трајнија вредност.

Фестивали су места која отварају огроман простор за уметност, за ауторски филм који често не дође до биоскопа. У биоскопима ми гледамо углавном америчке филмове, три четвртине су нешто што се назива научном фантастиком. Ако изузмемо неколико независних продукција, Холивуд се дефинитивно наметнуо као место глобалне продукције. Заузврат, на америчком тржишту страни филмови представљају само два посто репертоара. Све остало, осим Холивуда, може се оквалификовати као „регионална продукција”. Европљани, а чини ми се највише Французи, годинама су трошили огромну енергију да би се тај смер обрнуо, али је то и даље прилично немогуће. И шта је то онда до чињенице да било који гледалац на планети када купи улазницу за биоскоп у ствари не купује приступ филму – већ америчком начину живота. Није ли то превише?