Пацијенти сами постављају дијагнозу

ПОСТМОДЕРНА ПСИХИЈАТРИЈА
Пре десетак година у свету психијатрије појавио се нови покрет: постпсихијатрија. Тако смо после антипсихијатрије (Роналд Дејвид Лејнг, Дејвид Купер), политичке психијатрије (Франц Фанон), демократске психијатрије (Франко Базаља) и радикалне психијатрије (Клод Стајнер), добили још један изданак са истог стабла званог ’критичка психијатрија’.

Родоначелници постпсихијатрије су психијатри Петрик Брејкин и Филип Томас, из Бредфорда, у Енглеској.

Појам ’постпсихијатрија’ не казује да се ради о психијатрији која долази после психијатрије. Овај појам је изведен из постмодернизма. Постпсихијатрија би требало да буде постмодерна деконструкција модерне психијатрије.

Мада у свету најпрестижнији психијатријски часописи (још) нису своје странице уступили заговарању и критичком разматрању постпсихијатрије, чињеница да је изузетно угледан издавач, Оксфорд јуниверзити прес, пре две и по године, у библиотеци ’Међународне перспективе у филозофији и психијатрији’, објавио књигу насловљену ’Постпсихијатрија’, чији су аутори поменути психијатри, сугерише да се ради о појави која завређује пажњу психијатара и друштва. Кажем: и друштва зато што је психијатрија друштвена и политичка више него иједна друга медицинска дисциплина.

Носиоци свих досадашњих верзија критичке психијатрије виде у капиталистичком друштвено-економском систему један од главних криваца за озбиљне недостатке званичне психијатрије, те револуционисање друштвене стварности сматрају основним условом нове, боље, човеку примереније психијатрије. Мишљење постпсихијатара нема револуционарни набој осталих критичара психијатрије. Да ли зато што су сами по себи мање радикални од потоњих или зато што правилно процењују да фронтални напад на капитализам неће изменити ни капитализам ни психијатрију, тек постпсихијатри оштрицу критике усмеравају на од капитализма ширу појаву: на модерна времена, која су започела тамо негде у седамнаестом веку. Па онда овако резонују. Модерна времена су имала своју психијатрију, модерну психијатрију. Наступила су постмодерна времена. Наводно, након Другог светског рата. У њима, психијатрија мора да буде постмодерна.

Како би требало да изгледа постмодерна психијатрија? Другачије, и то битно другачије него модерна, што ће рећи савремена психијатрија. Савремена психијатрија је саображена принципима рационализма и позитивизма. Она је у основи сцијентистичка. Велика већина данашњих психијатара верује да се једино коришћењем метода природних наука може сазнати ’цела’ истина о душевним поремећајима. Вредности и значења су добрано искључени из размишљања савремених психијатара о пореклу и третману појединих душевних поремећаја. Разматрање (социјалног) контекста уступило је место говору о генима и неуротрансмитерима. ’Статистичка истина’ је постала једина истина.

Ослањајући се на принципе постмодернизма, као што су: нема ни великих ни свеважећих истина; знање (професионализам) је моћ (а свака моћ се злоупотребљава); све може, а не мора бити; контрадикција није нешто од чега треба зазирати; границе између појединих појава су више измишљене него објективне, постпсихијатри су довели у питање саме темеље психијатрије. Они заговарају такво дијагностиковање душевних поремећаја и њихов третман који немају ништа заједничко са данашњом психијатријском праксом.

Тако на пример постпсихијатри сматрају да душевно поремећени људи (’корисници услуга’) треба да равноправно са психијатрима учествују у постављању дијагнозе свог поремећаја. По постпсихијатрима, не поштовати пацијентово тумачење природе и порекла властитих тегоба значи злоупотребљавати психијатријску моћ-знање. Не пустити пацијента да тумачи узрок својих суманутих идеја у спиритуалним, религиозним, парапсихолошким појавама, и не пристати на та и таква тумачења, значи одузети пацијенту задовољство и ’душевни мир’, које пружа ’откриће’ порекла властитих идеја. Постпсихијатри, при томе, очигледно грубо превиђају да се суманутост огледа управо у начину на који је пацијент тумачи (не сматрајући је патолошком), те да се, стога, нужно разликује психијатрово и пацијентово тумачење пацијентових ’лудих идеја’. Уосталом, додају постпсихијатри, откуд психијатрима право да људима намећу своје виђење њиховог душевног стања кад око две трећине људи повремено има сумануте идеје и(или) халуцинације, и при томе добро функционише, и ’баш им је лијепо’. Патолошко се губи у нормалном, нормално у патолошком.

И као да постпсихијатрима овакво изигравање дијагностичког поступка није довољно, они тврде да интерпретација значења појединих симптома (и знакова) корисника психијатријских услуга мора да увек претходи покушају проналажења објективног, соматског узрока тих истих симптома и знакова. Ако сте, значи, примера ради, отупили, и изгубили сваки интерес и иницијативу, психијатар узрок оваквих промена мора увек да тражи најпре у вашем биографском контексту, а не у могућим променама у чеоним деловима вашег мозга.

У погледу третмана душевно поремећених људи, постпсихијатри су, сасвим очекивано, жестоки противници медикаментне терапије. Као и у случају дијагностике душевних поремећаја, постпсихијатри поништавају саму основу, па и смисао медикаментне терапије, која је данас најраширенији облик психијатријског третмана. По њима, лекови против депресије побољшавају расположење путем неуротрансмитера. Тако мисле и психијатри који нису постпсихијатри. Разлика између првих и других је, међутим, у томе што први сматрају да тек кад их унесемо у организам, антидепресивни медикаменти делују на неуротрансмитерске системе, док други тврде да једино и само нада и жеља пацијента да ће му бити боље, ако узме одређени лек против депресије, утиче на неуротрасмитере. Другачије речено, свеједно је да ли онај ко болује од, рецимо, великог депресивног поремећаја узима диферентан лек или шећер у капсули.

Изнео сам неколико идеја постпсихијатара које су у најоштријем сукобу са праксом савремене психијатрије, и које би, ако би се преточиле у праксу, што посредно, што непосредно, могле да угрозе живот оних који се психијатрима обраћају за помоћ. Имао сам прилику да видим како изгледа и антипсихијатријска пракса и пракса демократске психијатрије. Ни једна ни друга не доводе у питање живот клијената.

У закључку бих рекао да не постоји социјална стварност која би почивала на принципима постмодернизма. Постмодернизам је напросто (једна од) критика модернизма. Према томе, неосновано је говорити о постмодерној психијатрији која би одговарала постмодерним временима. Савремена психијатрија има многе и озбиљне недостатке. (О њима опширно пишем у књизи „Психијатрија у критичком огледалу”, која ускоро треба да се појави.) Постпсихијатрија сасвим сигурно није начин да се они ублаже или уклоне. А, осим тога, може да буде и опасна.