Америка попушта пред Русијом у Сирији

Уочи могућег састанка Барака Обаме и Владимира Путина на маргинама седнице Уједињених нација крајем месеца, Америка је ставила до знања да би с Русијом могла сарађивати око рата у Сирији, али под условом да Москва прихвати постепени силазак свог штићеника, сиријског председника Башара ел Асада, с власти. У тону другачијем од досадашњих захтева Вашингтона да Асад сместа одступи, амерички државни секретар Џон Кери је изјавио да се сиријски лидер не мора повући „првог дана” нити „првог месеца”, него да је то процес који се мора постићи политичким преговорима, у које би требало да се укључе и Русија и Иран.

Промену става Запада је наговестио и Филип Хамонд, секретар за спољне послове владе земље која је највернији савезник Америке, Велике Британије. Хамонд је још неколико дана пре Керија изговорио готово идентичне речи. Од тога не одудара ни позиција неформалне предводнице Европске уније, Немачке, чији је министар иностраних послова Франк Валтер Штајнмајер, и то управо након разговора с Керијем, казао да, како су пренеле агенције, „цени” то што амерички државни секретар комуницира с Москвом о проблему Сирије и да би Саудијска Арабија и Иран такође требало да буду укључени у налажење решења.

Тако је Москва допремањем авиона – њих 28, према америчким изворима – као и хеликоптера, тенкова и војника као помоћи Асаду принудила Вашингтон да уважи њену улогу у Сирији и на Блиском истоку. Сигнал да је Америка свесна тога да се не може правити како се ништа није променило био је када су пре неколико дана две војске, како је известио „Њујорк тајмс”, почеле разговоре о томе како да у Сирији не дође до сукоба између њихових трупа. То је била тема и на састанку Путина и Бенјамина Нетанијахуа, премијера Израела, чије снаге повремено ударају на Хезболах, шиитску милицију из Либана и заклетог непријатеља његове земље, који се бори на страни Асада.

Преостало је само да се, након координације војних операција, уђе и у политичке преговоре. Али, биће много теже да се и у њима дође до сагласности.

Америка је у борби против Исламске државе (ИД), која је у сиријском вишестраном рату успела да зграби, према неким проценама, половину територије те земље, већ прећутно прихватила невољно савезништво с још једним заштитником Асада – Ираном. Без техеранског режима, влада у Багдаду не би, ништа мање него без америчке помоћи, успела да сачува Ирак од тога да га ИД не прегази. Бела кућа је себи дозволила да се нађе с исте стране фронта као и Иран, и то пре него што је с њим потписала споразум о нуклеарном оружју. То је преседан да у Сирији потражи заједнички језик и с Русијом, упркос спору око Украјине.

Компромисом с Русијом, међутим, Америка би ризиковала даље отуђење од традиционалних савезника на Блиском истоку, земаља које је учинила подозривим већ и приближавањем Ирану. Сунитском блоку толико је стало до свргавања Асада и сузбијања утицаја шиитског Техерана да Турска, Саудијска Арабија и Катар помажу исламистичке групе међу побуњеницима у Сирији. Та подршка би вероватно само порасла ако би Америка, у договору с Русијом, макар само краткорочно склопила пакт с Асадом.

Сједињене Државе ће, чини се, неизбежно упасти између две ватре. Можда би било другачије да су сиријски устаници које подржавају снажнији. Али, док Русија, по свему судећи, отпрема своје јединице у Сирију, од једва 54 локална борца, колико су Американци обучили, на ратишту је њих свега пет-шест било остало до пре неколико дана, када их се још 75 вратило у земљу. То је потпуна пропаст програма обуке који кошта пола милијарде долара, а Пентагон је замислио да њиме произведе безмало читаву војску од 15.000 бораца. Но, испоставило се да је у Сирији веома тешко наћи побуњенике спремне да ратују искључиво против ИД, а не и против Асада. Колико год сиријски председник био опасан по цивиле – процењује се да их је много више убила регуларна сиријска војска него ИД – ни Вашингтон не жели да обори Асада пре него што буде сигуран да џихадистички „калифат” неће преузети власт.

Ако ништа друго, барем је то заједнички интерес Америке и Русије у Сирији: обе желе секуларистичку владу. Раздваја их питање коме би та влада била окренута. Сунитске земље Залива пак такође желе Сирију која би потпала под њихов утицај. Сви они говоре о борби против ИД, али их у сарадњи кочи друга велика битка за Сирију – за њено увлачење у политичку орбиту великих светских и регионалних сила.

У рат против ИД и за рачун Запада укључила се и Аустралија. Њени авиони, донедавно ангажовани у Ираку, почели су да бомбардују положаје „калифата” и у суседној земљи. Све ближе таквом уплитању у сиријски сукоб је и Велика Британија. Једино што је спречава да се већ сада не придружи авијацији која туче по камповима ИД у Сирији јесте то што је британски парламент пре две године одбио да јој одобри ту акцију. Али, нови лидер опозиционих лабуриста Џереми Корбин, тврди противник такозваних хуманитарних интервенција, под великим је притиском у сопственој странци. Како сазнаје „Гардијан”, више од половине његовог кабинета у сенци наклоњено је томе да ове јесени, када британска влада интервенцију у Сирији опет изнесе на гласање, стане иза тог предлога, какав год био Корбинов став.