Победничка „Аве Марија“

Адана – Гледати и оцењивати 75 краткометражних играних, документарних, анимираних и експерименталних филмова од јутра до вечери, само са једночасовним паузама за ручак и вечеру и то у свега четири радна дана, многима може деловати као права тортура. Али, не, напротив! Био је то из неколико разлога прави ужитак.

Као прво, не памтим када сам на неком фестивалу, било иностраном било домаћем, видела бољу селекцију филмова од ове коју је за 22. Међународни фестивал „Златна чаура“ у програму „Медитерански кратки филм“ начинио легендарни Хилми Етикан, врсни турски филмски зналац и филмски аутор, познати експерт за „кратки метар“.

Друго, посебну чаролију чинила је и чињеница да се филмови из земаља Медитерана гледају у Адани на крајњем југу Турске, у мултикултуралном граду дуге историје (по трећину становништва чине Турци, Арапи и Курди), који се именом помиње чак и у сумерском Епу о Гилгамешу и у Хомеровој Илијади. И близина границе са узаврелом Сиријом доприноси узбуђењу.

Треће, делила сам чланство у званичном жирију са изузетним и веома пријатним људима, са којима је заједничко вишечасовно дневно и ноћно гледање филмова и њихово оцењивање било право задовољство. Турски аниматор Ајче Картал, председник мароканског фестивала документарног филма др Хабиб Насри, турска позоришна и филмска глумица Улки Дуру, турска професорка на Факултету за радио, телевизију и филма др Шукран Кујучак Есен и потписница ових редова као српски филмски критичар, „Златне чауре“ (статуа симболише чауру памука који расте на плодним равницама вилајета Адана) у свим категоријама доделили су једногласно. И није била ствар у консензусу, већ у истоветном размишљању и вредносним ставовима.

Један једини тамни облак стајао је изнад сунчане и (пре)топле Адане свих ових фестивалских дана (од 14. септембра). Због великог броја жртава током недавног серијала терористичких напада у Турској, била је проглашена вишедневна жалост. То је у случају аданског фестивала значило следеће: ни дугометражни играни филмови из националне такмичарске селекције нити филмови из такмичарског програма „Медитерански кратки филм“ нису имали контакт са публиком, фестивалски биоскопи су били затворени, филмови су приказивани у великим конгресним дворанама хотела „Диван“ искључиво за чланове жирија, долазак великог броја домаћих и страних гостију био је отказан... Једина два странца на фестивалу били су др Хабиб Насри (Мароко) и моја маленкост (Србија). Међутим, фестивал је функционисао пуном паром као да је све у најбољем реду.

Још једна занимљивост обележила је такмичење медитеранског краткометражног филма. Међу 75 филмских наслова није било нити једног јединог из Србије. Не зато што их Хилми Етикан није желео, напротив, већ што годинама неуспешно покушава да успостави прави контакт са нашом краткометарском филмском сценом. У Србији, наиме, не постоји асоцијација аутора караткометражних филмова, нема јединствене адресе на коју би стизали позиви, а ни у Филмском центру Србије који би требало да буде заједничка кућа свим нашим филмским ствараоцима, „краткометраши“, онако – организовано, још увек нису у опису посла...

Како било, у недостатку српских филмова, били су виђени они из Словеније, Хрватске, БиХ, Македоније, Француске, Грчке, Израела, Палестине, Марока, Италије, Шпаније, Португала, Турске. „Златну чауру“ за најбољи кратки играни освојио је ангажовани а веома духовити палестински филм „Аве Марија“ Басила Халила. У свега четрнаест и по минута Халил гледаоцу предочава шта се све може догодити када се трочланој породици ортодоксних Јевреја на ограђеној палестинској територији поквари аутомобил. И то баш испред хришћанског манастира Милосрдних сестара које су заветоване на ћутање. Кроз овако комично немогућу ситуацију аутор предочава сву реалност живота на Светој земљи, а то чини и уз јаку глумачку екипу и изврсног директора фотографије. Специјалну награду у категорији кратког играног филма освојио је марокански „Трећа рука“ Хишама Еладакија, минималистичка а поетски снажна прича о традицији која губи битку са хипермодерним 21. веком.

„Златна чаура“ за најбољи кратки анимирани филм додељена је португалском филму „Фулигем“ Давида Дутела, најбољи експериментални филм је довитљиво срочена и „убојито“ антиратна „Ратна зона“ турског аутора Ожгана Каја, док је за најбољи кратки документарни филм једногласно проглашен грчки „Када песма започне“ Јаниса Потоса. У обиљу изванредних филмова, сваки на свој начин, издвојили су се и словеначки филм „Љубав на врху крова“ Јана Цвитковича (црно-бели филм о љубави и свакодневици остарелог брачног пара) и македонски кратки играни „Незреле вишње“ Небојше Јовановића који на црнохуморан начин, кроз судар различитих менталитета, нуди рефлексију на недавне македонско-албанске сукобе.

У националном такмичарском програму најновијих турских дугометражних играних филмова (овде су награде вишемилионске, у еврима) победио је дебитантски филм „Махнитост“ Емина Алпара, који је само пре десетак дана на 72. Венецијанском фестивалу освојио Специјалну награду жирија. Ова мрачна драма заправо је велика алегорија репресивног политичког система који ствара и категорију људи – полицијских доушника. У националном програму међу награђенима су и филмови „Снежни пирати“ Хаџихафизоглуа, „Бршљан“ Толга Карађалика, „Касапов плес“ и „Домовина“...