Обрачун са самим собом

ТУРНЕЈА

Живот? То ти је као да уђеш на једна врата а изађеш на друга.
Јусуф Јусуфовић, 96 година

Зашто се уопште снимају филмови?

Претпостављам из више разлога: због потребе да се нешто саопшти, ради унутрашњег осећања света његових аутора, из естетских, социјалних, политичких побуда, да би се стекла слава, унутрашњи мир, гомила новца, због сујете, престижа, из очајања… Ко зна због чега све људи почињу мукотрпни посао стварања филмских дела. У ствари, мислим да за сваку ауторску личност постоје појединачна објашњења зашто раде баш то што раде. Можда би зато било најпоштеније да свако од нас који се бавимо овим послом говори у своје име.

Када размишљам зашто се већ доста дуго бавим снимањем филмова морам поново констатовати како су моји мотиви од случаја до случаја били различити. Да не улазим у детаље; било је ту свега и свачега, од снобизма до лудила. Нису увек посреди били узвишени, поетски разлози. Да будем искрен, најчешће се радило о дијалогу или, тачније, обрачуну са самим собом. Споља сам настојао да задржим привид друштвеног ангажмана, или забаве, или стилистичке играрије али се, у крајњој линији, увек све сводило на лични исказ.

Ових дана завршавам највећи пројекат у својој каријери. Зове се „Турнеја“ и по жанру би се могао сврстати у комедију. (Да ли, баш?…) Сценарио за овај филм сам написао још 1996, као спонтани одговор ратном ужасу који ме је већ пет година мрвио. Седео сам у замраченој соби и исписао га веома брзо, можда за двадесетак дана. Да ли сам био депресиван док сам лупетао по тастатури свог рачунара? Ох, да. Ваљда су се зато, као одговор унутрашњем мраку, на екрану појављивале комичне ситуације у којима су ликови шест блесавих глумаца изваљивали једну за другом све саме глупости. Био сам на дну и дозивао помоћ од рачунара испред себе, направе тек нешто мало компликованије од обичне пегле. И добио сам је!

Није, међутим, долазило у обзир да тај сценарио екранизујем. Са тадашњим режимом нисам био у добрим односима, а ни он са мном. Било је ту драматичних тренутака о којима не бих овом приликом јер те ствари излазе из теме… Шта ми је, дакле, преостало? Да сценарио претворим у позоришни комад и текст однесем у Атеље 212, код моје пријатељице Иване Димић, драматурга. Иако се са мојим погледима на србовање уопште није слагала, Цици је била довољно племенита да осети драмске вредности „Турнеје“ и да га однесе Небојши Брадићу, тек постављеном управнику позоришта. Представа је имала прилично успеха, добила награде, пунила салу и тако то…

Али, филма и даље није био. Десетак година касније, пошто су се околности битно промениле, кренуо сам у последњу битку за настанак филмске верзије „Турнеје“. Од самог почетка све је изгледало прилично безнадно и личило на још једну од утопија које прекривене прашином чаме у мом подруму. Требао ми је велики, јаки мотив који би ме држао усправно у једанаестој години борбе за тај филм. И нашао сам га.

Схватио сам да ужас рата који је управо протутњао мојим животом морам претворити у нешто подношљиво, један нељудски тренутак преобразити у нешто прихватљиво. Како? Тако што ћу проливену крв претворити у црвену фарбу, ране у специјалне ефекте, метке у ћорке, разарање у пиротехнику, злодела у мизансцен, патњу у глуму, мржњу у спрдњу, страх у смех. На тај начин бих паклену стварност заменио фикцијом, а неподношљиве успомене у симболе.

У том алхемијском процесу комедија ми се чинила јединим средством којим би се моја ратна траума могла превести у ранг животних проблема са којима се могу суочити. Јер познато је да се и јаук и смех односе на исто: на бол. У слепстик комедији, на пример, тренутак када се дебели богаташ оклизне о банану и тресне на своју масну задњицу најсмешнији је онима који немају ни динара у џепу. Да у замраченој дворани нема очајне сиротиње не би било ни смеха.

Док сам се борио за „Турнеју“ носило ме уверење да је цвилети и смејати се грохотом, заправо, веома слично изражавање осећања. Требало је само наћи начина да се једно замени другим. Када сам то рашчистио у глави, било је много лакше устајати после сваког судијиног одбројавања до осам и заузимати поново гард…

Приједор, 14.2.2008.