У Гораждевцу се са страхом леже и са стрепњом буди

Мир­но пре под­не у срп­ској ен­кла­ви Го­ра­жде­вац у за­пад­ном де­лу Ко­со­ва и Ме­то­хи­је. Не­ко­ли­ко љу­ди пи­је ка­фу и ра­ки­ју у ло­кал­ној ка­фа­ни, ис­пред апо­те­кар­ске уста­но­ве. Глав­ном ули­цом про­ђе тек по ко­ји ауто­мо­бил. На пр­ви по­глед, жи­вот као у би­ло ко­јој ва­ро­ши­ци у Ср­би­ји. Ипак, пр­ви ути­сак ва­ра. 

– Ово је вар­љив мир. Све из­гле­да нор­мал­но, али до­вољ­на је са­мо јед­на вар­ни­ца да се пла­мен су­ко­ба раз­бук­та. Те­шко је жи­ве­ти у срп­ској ен­кла­ви окру­же­ној ал­бан­ским се­ли­ма, од ко­јих су Ћу­шка и Гра­бо­вац озло­гла­ше­ни по екс­тре­ми­сти­ма. Сви спа­ва­мо, што би се ре­кло, на јед­но око – ка­же Ми­ро­слав, жи­тељ Го­ра­ждев­ца, ко­ји је за­мо­лио да му не на­во­ди­мо пре­зи­ме.

Пре са­мо два ме­се­ца, овај део Ме­то­хи­је вр­вео је од по­ли­ци­је. У ро­ку од са­мо се­дам да­на у овом се­лу на де­сној оба­ли Пећ­ке Би­стри­це, се­дам ки­ло­ме­та­ра ју­го­и­сточ­но од Пе­ћи, на­до­мак Пећ­ке па­три­јар­ши­је и Ви­со­ких Де­ча­на, до­го­ди­ла су се два ору­жа­на ин­ци­ден­та.

– Пр­во је не­ко на обли­жњем про­план­ку, из за­се­де, пу­цао на по­ли­циј­ски ауто­мо­бил. Ни­ко од ло­кал­них Ср­ба ни­је луд да та­ко не­што ура­ди и од­мах смо зна­ли да је у пи­та­њу про­во­ка­ци­ја ал­бан­ских екс­тре­ми­ста. Да смо би­ли у пра­ву по­ка­за­ло се не­ко­ли­ко да­на ка­сни­је, ка­да су пу­ца­ли на два ауто­мо­би­ла са бе­о­град­ским ре­ги­стар­ским та­бли­ца­ма. Не­ки су пред­ла­га­ли да уве­де­мо се­о­ске стра­же, али смо од то­га од­у­ста­ли – ка­же наш са­го­вор­ник.

По­чет­ком ав­гу­ста не­ко од Ал­ба­на­ца ушао је нео­па­же­но у се­ло и на зи­ду јед­не ку­ћа на­пи­сао „Хак Мар­ја”, што на срп­ском зна­чи осве­та. То је до­дат­но под­гре­ја­ло на­пе­тост, с ко­јом се ов­де и ле­же и уста­је. И та­ко по­след­њих го­то­во 20 го­ди­на.

– Ка­да је био по­гром Ср­ба у мар­ту 2004. го­ди­не, са­ми смо се шти­ти­ли. Ал­бан­ци ни­су сме­ли да уђу у се­ло, већ су нас га­ђа­ли ми­но­ба­цач­ком ва­тром. И по­сле 16 го­ди­на ме­ђу­на­род­ног при­су­ства на Ко­со­ву и Ме­то­хи­ји, сва­ко­днев­но стре­пи­мо за жи­во­те на­ше де­це – ка­же нам члан ов­да­шњег оп­штин­ског ве­ћа.

У Го­ра­ждев­цу је де­це­ни­ја­ма, до 1999. го­ди­не, ра­дио ком­би­нат ко­же и обу­ће. Са­да су ха­ле пу­сте. Ина­че, фа­бри­ка се на­ла­зи на цр­кве­ном зе­мљи­шту. Жи­те­љи Го­ра­ждев­ца, њих око 900, углав­ном се ба­ве по­љо­при­вре­дом, а по­је­ди­ни жи­ве од со­ци­јал­не по­мо­ћи. Сви са­го­вор­ни­ци „По­ли­ти­ке” твр­де да бли­зу 80 од­сто жи­те­ља се­ла је­два да пре­жи­вља­ва.

– При­ја­те­љу, све је ов­де… та­ко. Ми не­што ра­ди­мо, тр­гу­је­мо, му­ља­мо, не­што успе­мо да про­да­мо, ви­ше то­га ме­ња­мо за не­ку дру­гу ро­бу у су­сед­ном ал­бан­ском се­лу и та­ко не­ка­ко са­ста­ви­мо крај с кра­јем. Ни­ко не зна ка­ко – опи­су­је наш са­го­вор­ник сва­ко­дне­ви­цу Го­ра­ждев­ца.

У цен­тру се­ла је ста­ро срп­ско гро­бље, на ко­ме је и Цр­ква Све­тог Је­ре­ми­је, нај­ста­ри­ја цр­ква брв­на­ра на Бал­ка­ну. Го­ра­жде­вац и ова цр­ква по­ми­њу се у Жич­ком ти­пи­ку из 1223. го­ди­не.

Би­ла је на­ме­ра, још 1968. го­ди­не, да се цр­ква пре­ме­сти у Бе­о­град. Ка­да су до­шли из За­во­да за за­шти­ту спо­ме­ни­ка и по­че­ли де­мон­та­жу, це­ло се­ло се по­бу­ни­ло и ди­гло на но­ге, па се од иде­је од­у­ста­ло. Цр­ква је на­жа­лост, да­нас у вр­ло ло­шем ста­њу и не ко­ри­сти се.

На гро­бљу, у чи­јем је сре­ди­шту ова цр­ква, за­ти­че­мо јед­ну жи­тељ­ку Го­ра­ждев­ца. До­шла је да за­па­ли све­ћу на гро­бу свог му­жа.

– Уби­ли су га ал­бан­ски екс­тре­ми­сти. Ов­де ми ле­же отац и мај­ка и сва род­би­на. Не­ћу да се се­лим, али де­цу не знам ка­ко да за­др­жим, јер ов­де не­ма по­сла – ка­же нам. 

-----------------------------------------------------------------

Кур­шу­ми­ма и ва­тром на спо­ме­ник

(Фото Д. Спаловић)

Не­дав­но се на­вр­ши­ло 12 го­ди­на од ужа­сног зло­чи­на у Го­ра­ждев­цу, ка­да су ра­фа­ли­ма из ауто­мат­ског оруж­ја, док су се ку­па­ли у Би­стри­ци, уби­је­ни Иван Јо­во­вић (19) и Пан­то Да­кић (13). Том при­ли­ком, те­шко су ра­ње­ни Бог­дан Бу­ку­ми­рић (14), Мар­ко Бо­ги­ће­вић (12), Дра­га­на Ср­бљак (13) и Ђор­де Угре­но­вић (20). Зло­чин­ци до да­нас ни­су про­на­ђе­ни, упр­кос за­кли­ња­њу Еулек­са да ће „пре­вр­ну­ти сва­ки ка­мен” да на­ђу уби­це.

Спо­ме­ник де­ци по­би­је­ној у Го­ра­ждев­цу и оста­лим жи­те­љи­ма овог ме­ста, стра­да­лим то­ком НА­ТО агре­си­је, оште­ћен је пре две го­ди­не. На ње­га је пу­ца­но из ауто­мо­би­ла у по­кре­ту. Пре два ме­се­ца, спо­ме­ник је по­ли­вен бен­зи­ном и за­па­љен. По­чи­ни­о­ци ни­су от­кри­ве­ни