Independence Day

Проглашавање косовске независности у прошлу недељу био је догађај планетарних размера, судећи и по томе што су га директно преносиле две највеће глобалне ТВ мреже, Си-Ен-Ен и Би-Би-Си. Организатори церемонијала у Приштини су на то сигурно унапред рачунали, те су за њихове, али и све друге камере, припремили одговарајући декор.

Декор су били или џиновски билборди, односно рекламни застори који прекривају читаве зграде, или тродимензионалне поруке. На њима је, ради ефикасности комуникације (у осмишљавању су несумњиво учествовали и врхунски маркетиншки професионалци), доминирало само неколико речи: „independence” („независност”) и „new born” („новорођен”).

Дакле поруке на енглеском, не само за главног спонзора независности, Америку, него и за остатак света. Било би, заиста, необично и у сваком случају несврсисходно да је то поручивано или на албанском или било ком другом језику. У планетарном Вавилону, енглески је данас lingua franca.

С једне стране, то је матерњи језик за више од 300 милиона људи широм света, али истовремено и језик којим свакодневно, према једној рачуници, комуницира сваки пети становник планете. Земље у којима је енглески први или други језик су на свим континентима и у њима живи половина становника света. Енглески је официјелно или де факто службени у Аустралији, Боцвани, Гамбији, Гани, Гвајани, Ирској, Намибији, Уганди, Замбији, Зимбабвеу, Сингапуру, Новом Зеланду...

Јасно је да се енглески није ширио силом, мада му је (колонијална) сила на неки начин претходила. Али чињеница је такође да је свету одувек био неопходан неки заједнички језик за споразумевање, и да је то по правилу био језик највећег царства. Хеленског (грчки) и Римског (латински) у античко време, a италијански, шпански, па потом француски током средњег века.

Као језик споразумевања (али и неспоразума), енглески глобалне корене пушта у модерно доба да би праву експанзију доживео тек у прошлом веку, као сапутник ширења америчке економске моћи, али и њене „меке силе”: доминације Холивуда, популарне музике и технологије, пре свега компјутерске.

Позиција енглеског последњих деценија се цементира Мајкрософт софтвером и Интернетом. Сличан допринос дају и Уједињене нације, где, истина, чак шест језика има статус официјелних, али су само енглески и француски „радни”. При чему енглески, нажалост Француза, који као нација предузимају највише мера да зауставе језичке туђице, ипак доминира.

Као обележје идентитета, језик је веома често повод за испољавање културног шовинизма, па је зато разлог и политичких спорења. Примера имамо баш на нашем простору, где се службени језик бивше (велике) Југославије, српско-хрватски, или хрватско-српски, сада поделио на српски, хрватски, бошњачки и, од скора, црногорски. За утеху, од ових деоба имамо колатералну корист: постали смо инстант полиглоте.

Неки примери енглеског се међусобно драстичније разликују од поменутих варијанти нашег, али нико није озбиљно покушао да америчку верзију преименује у „амерички”, аустралијску у „аустралијски”, или индијски енглески у „хиндлиш”.

Нити Енглези имају неке посебне привилегије зато што је баш њихов језик најважнији на свету. „The Queen's English” – „краљичин енглески”, није чак ни општи стандард.

Хегемонија енглеског је добровољно прихваћена из сасвим практичних разлога. Он је неопходан почетни капитал сваког ко жели да постигне нешто у међународном бизнису, добар енглески је свугде и препорука за добро запослење, то је начин да грађани трећег света успеју у земљама првог. Тамо где је масовно у употреби, може да буде и значајна „компаративна предност” у међународној подели рада, што најбоље показује Индија.

Но, вратимо се почетку ове приче. Док је политичка елита косовских Албанаца настојала да се и уз помоћ енглеског језика свету покаже у најбољем светлу, мој је утисак да је нашој ствари, оспоравању самопрокламоване независности, од велике помоћи било то што су тога дана две најекспонираније личности наше дипломатије – министар Вук Јеремић, и амбасадор у Вашингтону Иван Вујачић – на Си-Ен-Ен-у аргументе Србије образлагали на веома исполираном енглеском.

Енглески је био и језик којим су два дневна листа, један из Приштине, а други из Београда, својим читаоцима показали да се патриотизам може испољавати и псовањем. Оба су, у донекле различитим значењима, употребили енглеску реч која се, као и одговарајућа српска, у пристојним публикацијама штампа само почетним словом и тачкама. Оба уредништва су, изгледа, проценила, да је најефикаснији начин да цео свет разуме њихова осећања био да се на првој страни крупним словима одштампа тешки простаклук, а да при том нико не буде доведен у дилему о његовом значењу.

Свет је разумео...