У сенци политике

Није било потребно много времена да вест како је у далеком Јапану исландска певачица Бјорк, током свог концерта у распродатој токијској дворани, клицала независном Косову стигне и до наших крајева. Трагом старе пословице да се добар глас чује далеко, а зао још даље, посетиоци наше интернет-стране махом су се оријентисали на најављено али још званично непотврђено гостовање Исланђанке на овогодишњем фестивалу „Егзит”. Већина после свега не би желела да је види овог лета у Новом Саду, но чују се и другачији гласови који бране право на слободу мишљења и унапред се радују концерту једне велике музичке звезде у нашој земљи, уколико, наравно, до њега после свега дође.

Треба још једном поновити да се споран детаљ на концерту догодио током извођења песме „Declare Independence”, са њеног прошлогодишњег албума „Volta”. Поменута песма посвећена је Фарским острвима, која иако имају неке облике државности као што је фудбалска репрезентација нису међународно признатa. Бјорк је, очигледно по систему аналогије, свежим косовским примером желела да погура „своју ствар”.

Тако се, по ко зна који пут, отворило питање односа између политике и уметности, махом оне популарне. Уметнички израз је, бар на папиру, без икаквих ограничења: дозвољено му је да на себи својствен начин „обрађује” ма које питање. И музичари су људи који имају своје ставове, но граница где престаје уметничко а почиње политичко изражавање никада није била јасно одређена.

Популарна музика пружа небројене примере успешних и мање успешних додира између ова два, невидљивим нитима, спојена феномена. Разграничење које би могло послужити у овом случају јесте јасно установљавање естетских критеријума при оцењивању неког уметничког дела. За квалитет уметности је, бар на папиру, апсолутно небитно које идеје промовише, докле год оне задовољавају естетски импулс. Другим речима, искључиво идеолошко „читање” није подесно, докле год дело поседује и друге квалитете.

Скорија историја ових простора и интересовање великих музичких звезда ипак не говоре томе у прилог. При рекапитулацији медијског рата у време крвавог распада СФРЈ, када се помисли на реч музика, прва асоцијација је Боно, певач групе U2.

Одмах по закључивању мира у Дејтону, Боно је са породицом прославио Нову годину у Сарајеву, да би 1997. био прва велика музичка звезда која је са својим бендом наступила у послератној Босни. Први председник Босне и Херцеговине Алија Изетбеговић му је, из пријатељских разлога, подарио почасно држављанство ове земље. Осим њега, Боно је изградио одличне односе и са тадашњим амбасадором ове земље при УН Мухамедом Шаћирбејом, који су по већински усвојеном овдашњем мишљењу често клизили и преко границе укуса.

Са уметничке тачке гледишта, песма „Miss Sarajevo”, којом је Боно дао омаж главном граду Босне, тешко да се убраја у ред оних по којима се овај певач ирског порекла памти. Иста констатација важи и за његове земљаке, групу „Cranberries”, која се „прославила” бригом за тадашње стање у централној балканској држави, у композицији једноставно названој „Bosnia”.

И многи други извођачи, махом подржавајући „западну” верзију крвавог епилога југословенске драме, својевремено су показивали своје интересовање за овај део света. У много мањој мери, музичари су изражавали и симпатије супротног усмерења. Тако је Боби Гилеспи, певач изразито левичарски настројеног шкотског бенда „Прајмал скрим”, упутио писмо подршке тадашњем председнику СР Југославије Слободану Милошевићу за време трајања агресије НАТО-а на нашу земљу. Нешто касније, басиста овог састава Мани Мунфилд један од концерата свог састава посветио је тада већ убијеном Жељку Ражнатовићу Аркану. Упркос оваквим изливима подршке, овај састав није конкретизовао своје балканске симпатије и на музичком плану.

И други етнички сукоби широм планете провоцирају музичаре да исказују своје ставове, што каткад доводи до нежељених последица. У неизоставну страницу историје хипхоп музике убраја се контроверзна епизода члана групе „Паблик енеми” Професора Грифа који се пре двадесетак година у једном интервјуу изјаснио за палестинску страну у најдужем блискоисточном конфликту. Он је том приликом изјавио да су „Јевреји одговорни за већину штетних ствари у савременом свету”.

Недуго затим, повела се медијска хајка која је отишла дотле да је Гриф, због оптужби да је антисемит, био приморан да услед притиска америчке јавности напусти свој састав на неколико година. Он до данас одбија да призна тадашње оптужбе медија, називајући их „заиста лудим”.

Међу присталицама независности Тибета у свету музике истичу се чланови групе „Beastie Boys”, чији је члан Адам Јок ожењен Тибетанком. Исти став по овом питању деле и групе „Radiohead”, „Smashing Pumpkins” и „Rage Against the Machine”, чији је певач Зак де ла Роча познат и по подршци запатистичкој герили из мексичке покрајине Чјапас.