Користе „Србијанце” да се докажу као Хрвати

Изјава хрватског премијера Зорана Милановића да је „велики пријатељ Срба у Хрватској”, али да су „Србијанци нешто друго” прерасла је актуелни међугранични спор Београда и Загреба и отворила више културолошких и политичких питања. Једно од најважнијих је шта би се у било којој земљи Европске уније десило да шеф владе каже да су припадници националне мањине у његовој земљи бољи и другачији од својих сународника из матице. Друго, ако израз „Србијанац” многи у Србији доживљавају увредљиво, има ли смисла да га користи премијер Хрватске.

– Одреднице српски и србијански настале су у доба када су три четвртине Срба, а тако је било до краја 19. века, живеле изван Краљевине Србије. Употреба појма Србијанац сто година касније изгледа као намера да се данашња Србија сведе на преткумановске границе, од пре 1912. године. Државници који говоре о србијанском председнику и народу хоће да кажу да Војводина, Рашка, Косово и Метохија, или један део јужне Србије, нису део исте целине – истиче за „Политику” историчар из Напредног клуба Чедомир Антић.

На питање да ли је слично када се за Србина каже Србијанац као када се за Албанца каже Шиптар,  он одговара да је тај израз за припаднике албанске националне мањине био у званичној употреби до шездесетих година прошлог века.

– Забележено је у документима да Албанци себе зову тако, али пошто су сами рекли да је тај термин за њих увредљив, то је званично прихваћено. С друге стране, ми слушамо шефа владе једне земље како и даље користи израз Србијанац и при томе раздваја оне које је тако назвао од њихових сународника у Хрватској – наводи Антић.

Коришћење израза Србијанац свакако није било страно ни Србима ван некадашње матице, јер су га поједини Срби, углавном они који су живели у Хабзбуршкој монархији, претежно Војводини, масовно користили.

– Кад би неко ко је живео у Хабзбуршкој монархији користио одредницу србијански, под тиме је у ствари подразумевао слободну Србију и границе тадашње матичне државе. Али данас када поједини странци кажу „србијански”, мисле на нешто негативно, упућују поруку да се тога треба одрећи, а заправо да неко треба да престане да буде то што јесте – каже Антић.

Он подсећа да је термин Србијанац опстао и у Југославији и, као што се види, није мртав ни у 21. веку. Појмови као што су „србијански председник”, „србијански премијер”, па чак ни „србијански патријарх”, нису страни ни радикалнијим представницима „друге Србије”.

Зато појам „србијански”, уколико се користи у негативном контексту, може да садржи двоструку увреду. Када да употреби страни државник, он можда поручује да признаје само границе преткумановске Србије и то да су „Србијанци” другачији народ од Срба ван матице и да су ближи Оријенту.

– Данас је очигледно да у терминологији модерног хрватског језика, а пре свега када је реч о говору њихових политичара, именица Србијанац или придев србијански имају и пејоративно значење и политичку поруку – оцењује Чедомир Антић.

На питање имају ли Милановићеви „Србијанци” и друге оштре поруке шефа владе у Загребу везе са прикупљањем гласова на предстојећим изборима у Хрватској, Антић одговара да је то проблем свих социјалдемократа у тој држави, као наследника тамошњих комуниста.

– Они пред сваке изборе морају да доказују да су Хрвати. И та њихова потреба је толика да је тешко разумном човеку да схвати да ли они заиста нису издајници. Јер неко ко то није нема потребу да се толико доказује. Али треба рећи историјски да су модерну Хрватску створили управо комунисти, долазећи после оних који су се показали као злочинци и обрукали име земље – закључује Антић.