Амбасадори као трговачки путници

Оптуживши Петера Камараша, садашњег менаџера „Железаре Смедерево” за саботажу против „Есмарка”, власник ове америчке компаније Џејмс Бушар навео је да је Словак „лобирао код чланова радне групе за приватизацију да гласају против ’Есмаркове’ понуде”. Било је то у марту ове године када је пропао последњи покушај продаје „Железаре”, па је после тога Камараш изабран за директора. Тако су се око једине српске челичане опет ломила лобистичка копља (или је можда ипак била у питању недозвољена трговина утицајем, пошто је у Србији та граница нејасна) као када је први пут после петооктобарских промена продавана. Тада су се Немци и Американци жестоко надметали око ње укључивши на крају читаву политичко дипломатску логистику. Причало се да је пресудну улогу да превагне на америчку страну одиграо тадашњи министар за приватизацију Александар Влаховић.

Неколико година касније у борби за националну фреквенцију амерички Фокс је добио предност у односу на РТЛ, због чега је немачки амбасадор Андреас Цобел био веома љут. Страни амбасадори у Србији, иначе, и те како се боре за пословне интересе компанија својих земаља. Својевремено је Драган Ђилас, градоначелник Београда, рекао да се дипломатски представници неких држава понашају као трговачки путници – дођу и ургирају да неке њихове фирме добију посао. А после траже од Србије да се јаче бори против корупције.

Први на мети, не само дипломата већ и других лобиста и свих оних који желе да добију посао и одговарајућу законску одредбу су министри. Још се памти како је полиција пре три године, истражујући пословање „Делта холдинга”, дошла до сазнања да су неки од политичара, укључујући и бивше министре, узимали између 30.000 и 50.000 евра месечно од Мишковића за одређене услуге. На ту тему наводно је испитиван и бивши министар Божидар Ђелић, а медији су у том контексту помињали и Слободана Милосављевића и Предрага Бубала. Ђелићу је приписивано да је Мишковићу помогао да оствари контакт са бриселском администрацијом и да у директном контакту са њима лобира за интересе своје компаније.

Да би се спречила трговина утицајем, у Закону о Агенцији за борбу против корупције постоји одредба да бивши функционери морају две године по одласку са функције да пријављују своје нове пословне ангажмане. Млађан Динкић је то заборавио да учини када је ангажован у Сбер банци. Банке су изгледа омиљено уточиште других бивших министара из сфере привреде и финансија. Ђелић је отишао у Креди агрикол банку, Горан Питић у Сосијете женерал, бивши премијер Мирко Цветковић је постао консултант.

Најјачи домаћи привредници су по природи ствари и највећи лобисти и стало им је да имају добре контакте са представницима власти, ко год ту био. Мишковић је са доласком напредњака на власт имао проблема па је 2013. године издвојио приличну суму да светски позната Подеста буде консултант за корпоративне комуникације његовог „Делта холдинга”. Међутим у јавности се спекулисало да је задатак Подесте био да помогне да се Мишковић ослободи притвора и оптужнице, лобирањем у дипломатским круговима да је реч о политички мотивисаном случају.

Осим што лобирају свако за себе, највећи српски бизнисмени имају и удружење Привредник преко кога заступају своје интересе. Исто то за њих ради и Асоцијација менаџера, Унија послодаваца и слични. Како се лобира за законе, који одговарају њеним члановима, показала је Америчка привредна комора активно учествујући у доношењу Закона о раду и Закона о планирању и изградњи. Зорана Михајловић, министарка грађевине, саобраћаја и инфраструктуре, при недавном усвајању Закона о конверзији земљишта признала је да је прихваћен предлог Америчке привредне коморе да се конверзија не плаћа за земљиште под објектом.

Тако нешто није пошло за руком Милану Беку и Мирославу Мишковићу када су хтели да излобирају потпуно укидање конверзије у време мандата министра Оливера Дулића. Пошто нису имали приступ министровом кабинету покушавали су обилазно. Преко невладине организација Налед, користећи њене скупове, саопштавали су министру шта мисле о његовом закону, али ни тако нису успели да укину конверзију. Иста та организација лобирала је за изградњу ветропаркова у Србији и промену делова закона о енергетици који ту област регулишу.

За сваки посао важни су добри контакти, а један од начина за повезивање је чланство у разним организацијама. Тако су се на пример у истој невладиној организацији, Ист вест бриџ (Мост између Истока и Запада), нашли и актуелна министарка Зорана Михајловић (чије чланство је замрзнуто због активне службе у влади), државни секретар у МУП-у Александар Николић, бивши министар Горан Свилановић, сер Ајвор Робертс, бивши британски амбасадор у Београду, принцеза Јелисавета Карађорђевић, Игор Каљевински, челник удружења дипломата Русије, Владимир Длоухи, консултант у Голдман Саксу и председник европског огранка Трилатералне комисије 2010. године, Бојан Костреш, потпредседник Лиге социјалдемократа Војводине, бизнисмени Миодраг Костић и Жељко Митровић, Ана Ђукановић, сестра премијера Црне Горе. Занимљиво је да су чланови и Лидија Удовички, бивша директорка „Континентал винда”, садашња директорка те компаније Ана Брнабић, као и директорка Наледа Виолета Јовановић.

За Ист вест бриџ, на чијем сајту је банер и Трилатералне комисије, у делу јавности влада мишљење да је овдашњи огранак те организације за коју се мисли да је незванична „светска влада”. Али професор Јово Бакић, који је такође члан Ист вест бриџа, каже да ова НВО није део Трилатерале.

М. Авакумовић

Б. Баковић