Јелена Милић и Шери Блер, лобисткиње

Јелена Милић, директорка Центра за евроатлантске студије, у последњих месец дана заступа тезу о постојању огромне разлике између лобирања и јавног заговарања. Некако одједном, Милићева сматра како се она не би смела називати лобистом, тачније лобисткињом. Њен посао, како каже, своди се на „јавно заговарање” уласка Србије у НАТО, а никако на лобирање за интересе ове организације. У покушају да удари темеље у постојање суштинске разлике између два наведена појма, Јелена Милић обратила се Савету за штампу, жалећи се на писање „Политике” и „Печата”, чији су је аутори назвали „НАТО лобисткињом”. Увредили су је, како каже, девалвирали њен рад, угрозили њену и безбедност њене породице.

У жалби Савету она наводи како се објављеним текстовима „у јавности намерно ствара погрешан утисак о мени и мом раду што код одређеног дела јавности може изазвати бес”.

Нејасно је зашто госпођа Милић мисли да би јој трагање за разликом између лобирања и јавног заговарања ишло наруку. Могла би, додуше, да тврди да је лобирање плаћена активност, док јавно заговарање не подразумева наплату трошкова и пре спада у идејну борбу или битку за вредности. Но, проблем је што се чини да је и НАТО међу донаторима њеног Центра за евроатлантске студије, односно да ова организација добија новац од онога чије интересе заступа. Било како било, Савет за штампу одбацио је тврдњу директорке Центра за евроатлантске студије да је наш лист у овом случају прекршио Кодекс новинара Србије.

Остала је неразрешена дилема зашто је Јелени Милић управо у овом тренутку засметало звање лобисте. Овај израз и раније се везивао за њено друштвено делање, у „Политици” као и у другим медијима. Она нипошто није усамљена у јавном заговарању уласка Србије у НАТО. Сличним послом понекад се баве и државне институције. Наравно, врло дискретно. Као што је „Политика” објавила, ове године почела је кампања државе за промоцију сарадње са НАТО-ом, јер је у јануару ступио на снагу Индивидуални акциони план партнерства (ИПАП). Али, ко би смео и да помисли да наша држава лобира за НАТО. Реч је о „активној и свеобухватној информативној кампањи о реформи сектора одбране, о карактеру, обиму и користима сарадње са НАТО у оквиру Партнерства за мир”, као што стоји у ИПАП-у.

Зазирање од лобирања као да је постало глобални тренд.

Повезало је Јелену Милић са Шери Блер, супругом некадашњег британског премијера Тонија Блера. Госпођа Блер се силно наљутила на британски „Гардијан” који је објавио да је лобирала за Шеику Мозах, једну од три жене катарског шеика. „Гардијан” је, у јулу ове године, објавио текст о 19 размењених мејлова, између Блерове и Клинтонове. Преписка се одвијала 2009. године, када је Хилари Клинтон обављала дужност државне секретарке САД.

За разлику од госпође Милић, која није хтела да се огласи у „Политици” пре него што поднесе жалбу Савету за штампу, Шери Блер је писала „Гардијану”, тврдећи да није лобирала већ је „само” желела да организује један „женски” састанак између Хилари Клинтон и Шеике Мозах. Наравно да медији нису поверовали да би госпођа Блер само због пријатељства са Шеиком Мозах покушавала да јој уговори састанак с једном од најутицајнијих личности света. Од када Тони Блер пружа „консултантске услуге”, на рачун му стижу милиони, нарочито из Емирата.

Истина је да је многима свеједно како ће назвати посао којим се брачни пар Блер бави: лобирање, јавно заговарање или консултантске активности. Све ове услуге дебело наплаћују.

Ј. Попадић