Режија културне „сцене”

Кланови у српској култури постоје, као што су увек постојали, не само у култури и не само код Срба.

Суштина на којој почива постојање кланова или интересних група јесу, као што им име каже – лични интереси – али специфичност данашњих кланова јесте да је њихова политичка оријентација кључно оправдање постојања и примарни знак распознавања, за разлику од неких других времена, кад је у првом плану била поетика, што можда није било искреније, али јесте било мање антипатично.

Познати су ми кланови у филмском, позоришном свету, међу ликовњацима и књижевницима, не знам како ствари стоје код музичара, али не треба сумњати да је и тамо ситуација слична.

Када говоримо о овој теми, међутим, намеће се једна амблематична личност.

Вида Огњеновић, председница српског и потпредседница светског ПЕН-а, наиме, жена је која већ годинама има највећу моћ у барем две области – књижевности и позоришту.

После дугогодишње успешне каријере на утицајним позицијама у култури, а касније и у политичком животу, ова књижевница, редитељка и дипломата, чинило се, зенит достиже у време кад је на власти била Демократска странка, где је некада такође била потпредседник, па то на први поглед и није деловало чудно. Али, ако се узме у обзир да је та странка врвела од културњака заинтересованих да кроје капу у овој сфери, а посебно ако се присетимо њених коалиционих партнера код којих ситуација није била битно различита, постаје јасно да нипошто није било лако изборити се за позицију коју је имала.

Након што на власт долазе напредњаци, неупућени и наивни су поверовали како је примату госпође Огњеновић дошао крај, или ће, барем, њен утицај бити значајно ограничен на дужи временски рок.

Био сам спреман да се кладим да нису у праву. И – да сам се опкладио – зарадио бих новац.

После кратке паузе у време мандата Браце Петковића, доласком новог министра културе Ивана Тасовца госпођа Огњеновић поново почиње да царује у пуном капацитету, што, уз низ наоко ситнијих, али не мање битних неформалних „принадлежности”, којима се, барем за сад, не бих бавио, најбоље илуструје чињеница да су на чело две културне институције од прворазредног значаја – Народног позоришта и Народне библиотеке – именовани њени људи.

Стратегија напредњака да у власт укључе људе из опозиције како би амортизовали отпор? Делимично да, али јединствен је случај да се значајна власт даје актуелном функционеру главне опозиционе странке. Међународне везе госпође Огњеновић до којих је напредњацима стало? И то је, свакако, у игри, али не треба заборавити да није једина личност са међународним везама, а да ниједна од њих нема такав утицај. Несвакидашњи политички таленат, вештина и залагање председнице и двоструке потпредседнице? Да – пре свега – то.

Иако нисам ни припадник ни симпатизер кланова госпође Огњеновић – чак сам са некима од чланова тих кланова у жестоком јавном сукобу – и, иако о постојању кланова мислим лоше, морам да признам да су њене културнополитичке способности истински фасцинантне.

И морам да признам како су враголије редитељке српске културне „сцене” кудикамо занимљивије не само од покушаја њених патуљака, а посебно патуљица, да је безуспешно имитирају, него и од кукумакања њених кафанских опонената, спремних да уз чашицу дане и ноћи проводе у протесту против волунтаризма велике манипуланткиње док јавно немају петљу ни име да јој изговоре.