Režija kulturne „scene”

Klanovi u srpskoj kulturi postoje, kao što su uvek postojali, ne samo u kulturi i ne samo kod Srba.

Suština na kojoj počiva postojanje klanova ili interesnih grupa jesu, kao što im ime kaže – lični interesi – ali specifičnost današnjih klanova jeste da je njihova politička orijentacija ključno opravdanje postojanja i primarni znak raspoznavanja, za razliku od nekih drugih vremena, kad je u prvom planu bila poetika, što možda nije bilo iskrenije, ali jeste bilo manje antipatično.

Poznati su mi klanovi u filmskom, pozorišnom svetu, među likovnjacima i književnicima, ne znam kako stvari stoje kod muzičara, ali ne treba sumnjati da je i tamo situacija slična.

Kada govorimo o ovoj temi, međutim, nameće se jedna amblematična ličnost.

Vida Ognjenović, predsednica srpskog i potpredsednica svetskog PEN-a, naime, žena je koja već godinama ima najveću moć u barem dve oblasti – književnosti i pozorištu.

Posle dugogodišnje uspešne karijere na uticajnim pozicijama u kulturi, a kasnije i u političkom životu, ova književnica, rediteljka i diplomata, činilo se, zenit dostiže u vreme kad je na vlasti bila Demokratska stranka, gde je nekada takođe bila potpredsednik, pa to na prvi pogled i nije delovalo čudno. Ali, ako se uzme u obzir da je ta stranka vrvela od kulturnjaka zainteresovanih da kroje kapu u ovoj sferi, a posebno ako se prisetimo njenih koalicionih partnera kod kojih situacija nije bila bitno različita, postaje jasno da nipošto nije bilo lako izboriti se za poziciju koju je imala.

Nakon što na vlast dolaze naprednjaci, neupućeni i naivni su poverovali kako je primatu gospođe Ognjenović došao kraj, ili će, barem, njen uticaj biti značajno ograničen na duži vremenski rok.

Bio sam spreman da se kladim da nisu u pravu. I – da sam se opkladio – zaradio bih novac.

Posle kratke pauze u vreme mandata Brace Petkovića, dolaskom novog ministra kulture Ivana Tasovca gospođa Ognjenović ponovo počinje da caruje u punom kapacitetu, što, uz niz naoko sitnijih, ali ne manje bitnih neformalnih „prinadležnosti”, kojima se, barem za sad, ne bih bavio, najbolje ilustruje činjenica da su na čelo dve kulturne institucije od prvorazrednog značaja – Narodnog pozorišta i Narodne biblioteke – imenovani njeni ljudi.

Strategija naprednjaka da u vlast uključe ljude iz opozicije kako bi amortizovali otpor? Delimično da, ali jedinstven je slučaj da se značajna vlast daje aktuelnom funkcioneru glavne opozicione stranke. Međunarodne veze gospođe Ognjenović do kojih je naprednjacima stalo? I to je, svakako, u igri, ali ne treba zaboraviti da nije jedina ličnost sa međunarodnim vezama, a da nijedna od njih nema takav uticaj. Nesvakidašnji politički talenat, veština i zalaganje predsednice i dvostruke potpredsednice? Da – pre svega – to.

Iako nisam ni pripadnik ni simpatizer klanova gospođe Ognjenović – čak sam sa nekima od članova tih klanova u žestokom javnom sukobu – i, iako o postojanju klanova mislim loše, moram da priznam da su njene kulturnopolitičke sposobnosti istinski fascinantne.

I moram da priznam kako su vragolije rediteljke srpske kulturne „scene” kudikamo zanimljivije ne samo od pokušaja njenih patuljaka, a posebno patuljica, da je bezuspešno imitiraju, nego i od kukumakanja njenih kafanskih oponenata, spremnih da uz čašicu dane i noći provode u protestu protiv voluntarizma velike manipulantkinje dok javno nemaju petlju ni ime da joj izgovore.