Танка линија до очаја

Ни печалба није више као некад. Сад одлазимо да радимо у оним државама чија имена некад нисмо могли да пронађемо на карти. Али, све се мења, па се послови нуде у земљама које су у међувремену нашле нафту, дијаманте или су им потребне медицинске сестре, лекари, мајстори, неквалификовани радници. Ту наступају агенције за посредовање у запошљавању које проналазе посао и шаљу на рад.
У летње доба појачава се тражња за радном снагом па ескалирају преваре.

Људи, у потрази за послом и срећом, поведени лаком и великом зарадом, одлазе не проверавајући реноме посредника. Успут продају имовину или позајмљују новац, надајући се да ће касније уложено вратити, али се често разочаравају и чак једва спасавају главу или само част од "поузданих послодаваца" и "сигурних добро плаћених послова". Путем огласа на улици, бандерама, излозима продавница, препорука "пријатеља", одлазе људи жељни доброг посла и сигурне зараде, увек вишеструко веће него што је то код нас. Посредник је, обично, "сигурна особа", која мора, ето, само за трошкове да узме унапред неколико стотина или, још горе, хиљада евра.

Е, ту престаје сваки посао, како каже Нада Гавриловић, саветник у сектору запошљавања Министарства економије и регионалног развоја. Ако неком нашем раднику ни до тада није било ништа сумњиво у посредовању "агенције", свако тражење новца од незапосленог лица је последњи аларм за узбуну. Све наплате се дешавају између послодаваца, а једино што радник треба да плати јесу здравствени прегледи и, евентуално, карта за одлазак до дестинације, мада, по правилу, у легалним токовима будући послодавац обично шаље и карту па је касније рефундира од зараде будућег запосленог. Како се, онда, заштитити од оваквог посредовања и заиста добити жељени, тежак, посао у страној земљи, али уз пристојну и сигурну накнаду?

– То је веома лако – каже овај стручњак Министарства економије и регионалног развоја – уколико будући страни радник испоштује минимум два услова да би се обезбедио од преваре. Како је сазнао за посао и да ли посредник (агенција) има лиценцу и дозволу за рад овог министарства.

Само неколико дневних листова у Србији, тврди Нада Гавриловић, тражи доказе (регистрација и лиценца) пре објављивања огласа за посредовање у запошљавању. То би требало да буде први филтер не би ли се смањио број преварених, мада признаје да се већина послова добија на црно. Свака агенција, тј. одговорно лице, мора да полаже испит пред комисијом да би добила лиценцу. Према последњим подацима, таквих је 42 код нас и свако на сајту Министарства или телефоном може да провери има ли одређена агенција лиценцу. Наша дипломатско-конзуларна представништва проверавају сваки уговор са послодавцем, бонитет фирме, посао због којег ангажује раднике и права која морају да буду једнака правима домицилних радника. Тада се даје обавезујуће мишљење може ли да се реализује уговор.

Дешава се и да легална агенција не поступи по налогу Министарства и да реализује несигурни уговор.

– Тада наступају тржишна инспекција и МУП – додаје Татјана Пријић, начелник у истом министарству. – Путеви провере лакши су у Европи јер постоје правне институције, а проблеми настају у земљама Азије или Африке. Тешко је ући у траг и легалним одласцима, а још теже ако су ван редовних токова.

Дешавају се проблеми, према речима Наде Гавриловић, као што су фиктивна пропадања фирми и неисплаћене зараде, али код легалног одласка могуће је да радник буде заштићен пред редовним судовима. До 31. децембра 2006. године, од 13.216 посредовања у запошљавању уговоре је потписало само 186 лица упућених на рад у иностранство, без сезонских и оних који су отишли на црно. За неке земље нисмо испунили дозвољене квоте за упућивање на рад ни 20 процента јер су и код нас многа занимања дефицитарна.