Tanka linija do očaja

Ni pečalba nije više kao nekad. Sad odlazimo da radimo u onim državama čija imena nekad nismo mogli da pronađemo na karti. Ali, sve se menja, pa se poslovi nude u zemljama koje su u međuvremenu našle naftu, dijamante ili su im potrebne medicinske sestre, lekari, majstori, nekvalifikovani radnici. Tu nastupaju agencije za posredovanje u zapošljavanju koje pronalaze posao i šalju na rad.
U letnje doba pojačava se tražnja za radnom snagom pa eskaliraju prevare.

Ljudi, u potrazi za poslom i srećom, povedeni lakom i velikom zaradom, odlaze ne proveravajući renome posrednika. Usput prodaju imovinu ili pozajmljuju novac, nadajući se da će kasnije uloženo vratiti, ali se često razočaravaju i čak jedva spasavaju glavu ili samo čast od "pouzdanih poslodavaca" i "sigurnih dobro plaćenih poslova". Putem oglasa na ulici, banderama, izlozima prodavnica, preporuka "prijatelja", odlaze ljudi željni dobrog posla i sigurne zarade, uvek višestruko veće nego što je to kod nas. Posrednik je, obično, "sigurna osoba", koja mora, eto, samo za troškove da uzme unapred nekoliko stotina ili, još gore, hiljada evra.

E, tu prestaje svaki posao, kako kaže Nada Gavrilović, savetnik u sektoru zapošljavanja Ministarstva ekonomije i regionalnog razvoja. Ako nekom našem radniku ni do tada nije bilo ništa sumnjivo u posredovanju "agencije", svako traženje novca od nezaposlenog lica je poslednji alarm za uzbunu. Sve naplate se dešavaju između poslodavaca, a jedino što radnik treba da plati jesu zdravstveni pregledi i, eventualno, karta za odlazak do destinacije, mada, po pravilu, u legalnim tokovima budući poslodavac obično šalje i kartu pa je kasnije refundira od zarade budućeg zaposlenog. Kako se, onda, zaštititi od ovakvog posredovanja i zaista dobiti željeni, težak, posao u stranoj zemlji, ali uz pristojnu i sigurnu naknadu?

– To je veoma lako – kaže ovaj stručnjak Ministarstva ekonomije i regionalnog razvoja – ukoliko budući strani radnik ispoštuje minimum dva uslova da bi se obezbedio od prevare. Kako je saznao za posao i da li posrednik (agencija) ima licencu i dozvolu za rad ovog ministarstva.

Samo nekoliko dnevnih listova u Srbiji, tvrdi Nada Gavrilović, traži dokaze (registracija i licenca) pre objavljivanja oglasa za posredovanje u zapošljavanju. To bi trebalo da bude prvi filter ne bi li se smanjio broj prevarenih, mada priznaje da se većina poslova dobija na crno. Svaka agencija, tj. odgovorno lice, mora da polaže ispit pred komisijom da bi dobila licencu. Prema poslednjim podacima, takvih je 42 kod nas i svako na sajtu Ministarstva ili telefonom može da proveri ima li određena agencija licencu. Naša diplomatsko-konzularna predstavništva proveravaju svaki ugovor sa poslodavcem, bonitet firme, posao zbog kojeg angažuje radnike i prava koja moraju da budu jednaka pravima domicilnih radnika. Tada se daje obavezujuće mišljenje može li da se realizuje ugovor.

Dešava se i da legalna agencija ne postupi po nalogu Ministarstva i da realizuje nesigurni ugovor.

– Tada nastupaju tržišna inspekcija i MUP – dodaje Tatjana Prijić, načelnik u istom ministarstvu. – Putevi provere lakši su u Evropi jer postoje pravne institucije, a problemi nastaju u zemljama Azije ili Afrike. Teško je ući u trag i legalnim odlascima, a još teže ako su van redovnih tokova.

Dešavaju se problemi, prema rečima Nade Gavrilović, kao što su fiktivna propadanja firmi i neisplaćene zarade, ali kod legalnog odlaska moguće je da radnik bude zaštićen pred redovnim sudovima. Do 31. decembra 2006. godine, od 13.216 posredovanja u zapošljavanju ugovore je potpisalo samo 186 lica upućenih na rad u inostranstvo, bez sezonskih i onih koji su otišli na crno. Za neke zemlje nismo ispunili dozvoljene kvote za upućivanje na rad ni 20 procenta jer su i kod nas mnoga zanimanja deficitarna.