Карта и територија

Избегличка криза појавила се као земљотрес који је уздрмао ЕУ. Грађевина није срушена, али су се појавиле пукотине на местима на којима делови нису солидно уклопљени. Фасада која је прикривала та места сада је попуцала и не само да је изглед читаве грађевине значајно нарушен него се јасно види где су биле грешке у конструкцији и изградњи.

По природи ствари, најозбиљнија оштећења су се појавила на местима на којима је ЕУ дограђивана. Истина, ни централни део није остао монолитан, тако да пукотина има посвуда, а делови фасаде се обрушавају на главе случајних пролазника и путника намерника.

Станари европског здања, посебно они који живе у централним деловима и на вишим спратовима, нису угрожени. Западна Европа је одавно пуна људи разних раса који никоме не сметају, напротив. Истина, има ту и тамо знакова узбуне, али већина људи у центру Европе живи свој спокојни живот окренути мање или више лагодној свакодневици. На рубним подручјима Европе, у гаражама и помоћним објектима, влада много већа паника јер су и пукотине веће.

Једна од најдубљих пукотина појавила се на Балкану. Србија и Хрватска готово да су објавиле једна другој трговински рат који је праћен мноштвом оптужби и тешких речи. Реторика која се користи на моменте више подсећа на дуеле страначких првака него на међународну дипломатску комуникацију. Можда и због таквог тона (који подсећа и на међурепубличка препуцавања пре распада СФРЈ) многи, не само у Србији, склони су да објашњење ове ужарености траже у предизборној кампањи која се води у Хрватској, а не толико у проблемима око избеглица.

Међутим, све и да је тако, није кључно питање да ли непримерена реторика служи предизборној кампањи, већ како је могуће да и након више од две деценије таква реторика – уперена против Србије и Срба, може да донесе било какву политичку предност или бар поене било коме у Хрватској?

С обзиром на то да је Хрватска чланица, а Србија кандидат за чланство у ЕУ, ово се питање не тиче само два народа, већ представља и израз дуготрајне кризе у једном, макар и периферном, делу ЕУ.

Када нека криза погоди било коју институцију, обично се ваља сетити основних и почетних принципа на којима је та институција саздана. ЕУ је настала као последица храброг и готово невероватног геста далековидих људи који су, само седам година након најстрашнијег рата у историји Европе (и света), пружили руку пораженој Немачкој.

За ову причу мање је важно да ли је тај корак учињен на подстицај САД, или је био последица далековидости очева оснивача Заједнице за угаљ и челик из које ће временом настати ЕУ. Оно што је важно јесте да је до сарадње и постепеног помирења могло доћи једино тако што су победници, уместо да инсистирају на унижавању пораженог (као што је био случај након Првог светског рата), били спремни да направе велики корак ка помирењу и сарадњи.

Oвај пример би могао бити поучан и у случају балканске трагедије. Наиме, државе које су настале на развалинама СФРЈ могу се поделити на оне које су оствариле и оне које нису оствариле постављене циљеве. Проблем је што „земље победнице” у рату за југословенско наслеђе не само да не пружају руку помирења већ користе сваку прилику да давнашњи сукоб одрже на нивоу хладног рата.

И све док иницијатива за помирење не дође из Загреба и Сарајева (или бар тамо не буде прихваћена), истинског помирења неће бити. Све досадашње иницијативе долазиле су из Београда. Али као по правилу, а то је случај и са последњом Вучићевом иницијативом, одмах након тог корака напред, био је довољан било какав повод да се начине два корака назад.

Овај плес једноставних корака је већ толико уходан и више пута поновљен да је право чудо да нико од оних који заиста желе чврсту и интегрисану Европу то није препознао као модел. Уколико већ нико у Загребу и Сарајеву није довољно далековид да прихвати процес продубљивања и јачања веза у региону, онда би то свакако морале да подстакну силе које истински желе европску интеграцију на простору бивше Југославије (као што је то већ учињено стварањем Пакта за стабилност у југоисточној Европи).

На тумачење да је Србија територија, лако би се могло одговорити да је Хрватска тек мапа и географски појам – што, уосталом, само другим речима, тврде радикални српски националисти. То ће, без сумње, увек бити део наратива оних којима није по вољи било какво приближавање Србије и Хрватске. То, међутим, не би смело да се чује, чак ни као досетка, на конференцијама за штампу премијера било које државе која је заинтересована за стабилан регион а тиме и стабилну Европу и ЕУ.

*Професор на Филозофском факултету у Београду