Уметност или тренд-стил

Пре расподеле новца за уметност треба установити разлику између контроверзних уметничких области и уметности. И овогодишње Венецијанско бијенале је актуелизовало ову дилему: гре је граница разликовања обичних предмета од оних који миленијумима важе као уметнички? Међутим, парадокс је у томе да су дела која „негирају уметност” у галеријама! Иако игноришу штафелајно-музејску ликовност, млади уметници настоје да овладају уметничком сфером. Знајући да жирије запоседају „инсталатери” и критичари исте крвне групе, држе се „главног тока”. Као на конкурсима који постоје у другим креативним областима, где они са тренд-стилом имају већу шансу.

Нове генерације негују раскид с традицијом, бизарност до шокантности, симболичко-метафорички формализам, ад хок реквизитаријум.У току је суспендовање естетичког у име ексклузивног ауторског права на посебност!

Уметници су опредељени за „мејнстрим” и деривате као што су апстракција, инсталације, акционо сликарство, хепенинг, мобилије, асоцијативни перформанс,боди-арт, ленд-арт, обже труве, реди-мејд, поп-арт, геџет и још сијасет „изама”.

Не постоји критичар који не увиђа којој категорији дело припада и да ли је уопште уметничко. Дилеме губе сврху јер над критичарима виси Дамоклов мач – очувати егзистенцију! Током надмоћи актуелног стила опредељење да се „попу каже – поп, а бобу – боб” сечење је гране на којој критичари седе.

Друштво уметничких критичара Србије својевремено је расправљало о томе како у постојећем амбијенту очувати статус објективног тумача актуелног стваралаштва. Јер постоје они који су уверени да је сваки предмет уметнички ако га прогласимотаквим(по дефиницијиреди-мејд ликовњака).

Претпоставка уметничког доживљаја, макар просторно-временски скромног, јесте утицај на интелигибилни потенцијал човека. Најмањи флуид једне од уметничких муза проузрокује благу нирвану која се разлива кроз душу и тело. Изостане ли та тензија, не ради се о уметничком остварењу, већ о испразном пастишу, шмири, импровизацији.

За дивно чудо, неки „уставобранитељи” исконске уметности превазилазе презриви однос према опонентима јер уочавају прегршт уметничких молекула и у тзв. дезуметничким остварењима. То је дашак лагодних емоција који изазивају луцидна контекстуалност, вешто компоноване инсталације, екстатичне перформанс егзибицијеили разуздани контрапункт боја и материјала. У том ареалу треба потражити кандидате за део материјалне испомоћи од надлежних институција културе!

Али одузмете ли му смисао за разликовање ликовних валера, способност уочавања уметничког квалитета и естетске хармоније... човек пада на ниво заосталих примата, то јест примитивних биолошких врста на планети. Да ли нам то заиста треба?

*Архитекта, урбоархитектонски и ликовни теоретичар и критичар