Опет бих изабрао Србију

Сиријци ових недеља и месеци долазе и пролазе кроз нашу земљу, али један од њих, Махмуд ал Дагистани, генерални секретар Кинолошког савеза Србије, дошао је у Београд једног зимског јануарског дана далеке 1966. године, и то баш на Српску нову годину, и остао у њему до данас. Ова арапска земља која пролази кроз тешка искушења и проживљава трагичне дане некада је била узорна и сређена држава верске толеранције коју Дагистани памти као земљу свог детињства.

Рођен је у Дамаску, главном граду данашње Сирије, који се сматра најстаријим градом на свету.

– У породици мог оца Абдулаха и мајке Фазлије било нас је седморо. Плус смо једно дете усвојили. Неко нам је пред вратима оставио бебу. Баш тако. Бебу смо унели у кућу и задржали. Било нам је жао да је дамо у сиротиште – прича Дагистани.

Отац је био богат, имао је фабрику газираних пића и био је рентијер.

Живот у Дамаску, граду древне цивилизације, био је лагодан и леп и протицао је у знаку међусобног поштовања његових грађана различитих вера. А да ли је неко био муслиман или хришћанин није ни било важно.

– Ми, браћа и сестре, лепо смо живели, имали смо срећно детињство, сви смо завршили факултете – каже Дагистани.

Наш саговорник је са свега 17 година завршио средњу приватну школу и, пошто је желео да студира медицину, са оцем се договорио да оде у  иностранство. Чинило се да ће у Америку код најстаријег брата, па у Енглеску, али судбина је хтела другачије.

– Кад сам кренуо, моји пријатељи из школе су већ били у Београду и позвали су ме да свратим код њих пре но што одем у Лондон.

Дошао сам, ето, баш на дан Српске нове године. Дочекао ме снег до колена који никад пре нисам видео. Приликом преседања, на бејрутском аеродрому било је 23 степена, а у Београду температура испод нуле. Доживео сам прави шок, али ме то нимало није поколебало. Одмах су ми се допали људи, били су бескрајно срдачни и добро расположени, а кад је дошло време да кренем у Енглеску, променио сам план. А тек кад је стигло пролеће, када сам видео колико је леп Београд, уверио сам се да ћу се овде много боље осећати него на хладном острву – каже Дагистани.

У Сирију је отишао само двапут. Годину дана после одласка из ње и 1977. године. Други пут када је отишао био је петнаест дана, мајка му је била још жива, а отац је умро. Доцније је мајка добила канцер и отишла код најстаријег сина у Америку да се лечи, али није преживела операцију, тако да је то био последњи пут када су се видели. Сада у Сирији нема више никог, најстарији брат је у Америци, а остала браћа и сестре нису међу живима.

Махмуд ал Дагистани је уписао прво Машински факултет у Београду, али наредне године, када је добро савладао језик, остварио је свој циљ и постао студент медицине. Становао је приватно на Сењаку и ту је упознао прву супругу, која је гајила немачке овчаре. Та љубав према псима убрзо се и у њему развила, па се још као студент учланио у Београдско кинолошко друштво.  Почетком осамдесетих, тачније 1982, добио је држављанство, следеће године је изабран за секретара Београдског кинолошког друштва, а 1984. и за генералног секретара републичке организације.

– Сећам се да је та скупштина, која је одржана на Опленцу, у Тополи, трајала два дана. Било је пуно зависти, оговарања, мржње, подела. Први дан је протекао у свађама, а тек следећег је бирано руководство.  Председник Кинолошког савеза Србије је већ био изабран, а онда је један члан устао и предложио мене за секретара и предлог је усвојен једногласно. Нико није био против и сматрам да је разлог то што су запазили мој предан рад у београдској организацији – каже Дагистани, који је уочи распада СФРЈ 1989. године изабран и за генералног секретара Кинолошког савеза Југославије, али на тој функцији се није дуго задржао због догађаја који су уследили.

После санкција деведесетих година и изопштења из међународне организације, полако смо се враћали у кинолошки свет.

Данас смо једна од водећих земаља у кинолошком свету, имамо квалитетне псе, велики број изложби, утакмица, специјалки...

У међувремену је као лекар свој први посао добио тако што се пријавио да ради у Смедереву, у тамошњој железари. Јавио се на позив да помогне после хаварије које је уследила када је изгорела ваљаоница. У Смедереву је провео годину дана, а затим се запослио у београдској Хитној помоћи.

Годинама је радио ноћу као лекар, да би дању могао да се посвети кинолошкој организацији, организовању изложби и путовањима из града у град, где су се одвијала такмичења расних паса. Био је то превелики стрес за организам и, после преживљеног инфаркта, колеге лекари су му рекли да мора да се определи између лекарске професије и кинологије.

– Пренео сам то управном одбору савеза и они су ме замолили да останем у кинологији. Тако сам од 2005. професионално на овој функцији – каже наш саговорник. Он додаје:

– Радим све ове године и мислим да смо успели. Наше скупштине данас трају десетак минута, нико се не свађа и не полемише као што је то било пре. Зашто? Јер су сви задовољни. Заједно смо успели да створимо такву климу у којој се сви осећају добро. И као организација ми смо јако стабилни, ни од кога не тражимо помоћ, сами себе издржавамо. Имамо у просеку 500 манифестација годишње. На наше изложбе долазе и странци, а Швајцарци чак организују на нашим теренима њихова ловна првенства у маркирању – истиче Дагистани.

И породица Дагистани има свог љубимца, а у питању је немачки овчар Џеси. А љубав према псима наш саговорник је употпунио и двема књигама које је написао – „Расе ловачких паса” и „Кинологија Србије” (историјат Кинолошког савеза Србије до 1912. године).

– Често сам  заузет, путујем, састанчим, заседам са делегацијама из земље и света, али сам одувек имао помоћ породице, посебно супруге Јелице, са којом имам двадесетосмогодишњег сина Војислава.

Јелица, девојачко Лековић, ћерка генерала, народног хероја, завршила је Факултет политичких наука, радила у Централном комитету, али се убрзо после распада СФРЈ, санкција и инфлације која је свела плате на три евра посветила породици и одгоју детета.

– Живимо као задовољна породица, посебно сам поносан што је мој син завршио Ветеринарски факултети и сада је на докторским студијима. Постао је и међународни кинолошки судија, путује по свету, али још драже ми је што је паметан момак, вредан и јако популаран у друштву. Некада ме питају зашто сам му дао српско име Војислав. Па он живи овде, међу Србима. А и његов деда по мајци тако се звао – каже наш саговорник.

Због много обавеза све теже налази времена за лов, свој најдражи хоби.

– У лов не идем тако често као раније. Не ловим високе дивљачи, већ зечеве или фазане. Омиљена ловишта су ми она око Мокрина, Елемира, Змајева, Наталинаца, Ваљева... Двадесет година нисам користио дана годишњег одмора. Дођем на посао у девет а изађем у пет, шест... Радим, али се не жали, волим да радим и морам да се похвалим да лепо сарађујем са људима, али и са државним институцијама, војском, полицијом, Министарством пољопривреде, Ветеринарским факултетом. Увек се руководим начелом да човек треба да буде коректан према другима, па ће и други бити коректни и према њему –каже Махмуд ал Дагистани.

Наравно, понекад искрсне и неки проблем, неко покуша да наруши савез, нарочито је то било, како истиче, изражено када се мењала власт 2000. године. Но, додаје, суд  је одбацио све оптужбе које су ишле на његов рачун и на рачун људи са којима је радио.

У кабинету примећујемо иконе и уметничку слику манастира Острог, поклон кинолога. Слику Светог Јована добио је од љубитеља паса из Бугарске.

Имам много пријатеља у Србији, у сваком граду, где год да одем. И тиме се заиста поносим. А међу пријатељима је било и доста познатих имена, писаца, политичара, генерала... Нарочито је био добар пријатељ са покојним принцем Томиславом Карађорђевићем. Имао је прилику да упозна и нобеловца Иву Андрића, патријарха Иринеја, чланове породице престолонаследника Александра Карађорђевића... Наравно, ту је и његово старо друштво из студентских дана. Сиријци Набих Хулали, лекар анестезиолог из Врбаса, и Набил ал Хаџар, инжењер из Београда, који су такође остали да живе у Србији. Са њима ће се поново срести 13. јануара 2016. године, да обележе јубилеј, пет деценија живота у Србији...

– Због кризе и овдашњих ратова, понекад су ме питали да ли сам зажалио што сам остао овде. Не, заиста никада, и када бих поново  бирао, опет бих изабрао Србију – закључује Махмуд ал Дагистани.

-----------------------------------------

„Арапско пролеће”

Говорећи о актуелној ситуацији и судбини својих сународника, каже да је, нажалост, од једне модерне земље направљена рушевина.

– Ја не знам шта се тачно дешава, али чини ми се да је неко, претпостављам велике силе, намерно хтео овакав сценарио. Јесу то били строги режими и у Либији и у Сирији, али зар је овако боље.  Постоје разни системи, неко воли демократију, неко воли да има лидера, не можете све народе уједначити – истиче Дагистани и додаје да Сиријци не беже што су гладни, већ да би спасли живу главу. – Сви који су дошли су врло ситуирани, али морају да оду јер тамо није сигурно, нико не зна када ће која фракција да узме власт у овом или оном месту. Сад су постали туђа брига. Ето, игром случаја направили су раздор и овде, као да је неко хтео да се и то деси – каже наш саговорник.

-----------------------------------------

Љубитељ и руководилац

За генералног секретара кинолошког савеза бивше СФРЈ изабран је 1989. године. И после трансформације тог савеза у Кинолошки савез Србије све до данашњих дана је на овој функцији и увек је због поверења осталих чланова биран једногласно. Тако је било и на изборној скупштини 10. децембра 2013. године.

Међународни је кинолошки судија за облик свих раса паса и рад службених паса, а судио је и на великом броју манифестација у земљи и иностранству.

Добио је за свој рад многобројна признања кинолошких друштава и страних кинолошких савеза. Важи као иницијатор значајних промена у нашој кинологији, а захваљујући његовом утицају у међународној кинолошкој организацији ФЦИ, кажу упућени, наше судије су веома цењене у иностранству, док расни пси из Србије постижу веома запажене резултате на такмичењима у страним земљама.

Захваљујући његовом ентузијазму, Кинолошки савез Републике Србије купио је зграду на Вождовцу, где је сада смештен, па је тако постао један од ретких у Европи који има своју пословну зграду.