То су нама Немањићи оставили

Само монаштво и српски народ уз сарадњу са међународном заједницом могу да сачувају баштину, тврди историчар уметности Светлана Пејић, конзерватор-саветник у Републичком заводу за заштиту споменика културе. Да се подсетимо: Дечани су 2004. уписани у Листу светске баштине Унеска на предлог Србије. Због претеће опасности да буду уништени од албанских екстремиста, две године касније на Листи су се нашле и Пећка патријаршија, Грачаница и Богородица Љевишка.

Лозе Немањића на фрескама у Пећи,  Дечанима и Грачаници показују ко је родоначелник династије и којег су рода владари што су се вековима смењивали на престолу и били ктитори цркава и манастира на Косову и Метохији. За свакога ко познаје историју, у томе ништа не може да буде спорно. Али данас медијска пропаганда и скромно опште образовање дају могућност за другачију, произвољну интерпретацију па и лаж. Тако говори др Светлана Пејић, историчар уметности, конзерватор-саветник у Републичком заводу за заштиту споменика културе – Београд о нашој културној баштини на Косову.

Дечани су 2004. уписани у Листу светске баштине Унеска на предлог Србије. Због претеће опасности да буду уништени од албанских екстремиста, две године касније на Листи су се нашле и Пећка патријаршија, Грачаница и Богородица Љевишка. По њеним речима, где има монаштва и српског становништва, цркве и манастири су мање угрожени; у супротном, лакше је атаковати на богомољу.

Колеге су јој одале признање као стручњаку пре две године великом наградом Друштва конзерватора Србије за допринос унапређењу конзерваторске струке, као и популаризацији наслеђа. Светланино залагање и нарочито познавање угроженог споменичког наслеђа на Косову били су препорука за сарадњу са Координационим центром за Косово и Метохију Владе Републике Србије од априла 2003. до октобра 2004. године. Када смо у Заводу потражили саговорника о културном наслеђу на Косову, речено нам је: „Позовите Светлану Пејић...” И јесмо.

1. Чија је заслуга толика културна баштина коју имамо?

Када говоримо о културном наслеђу на Косову и Метохији, говоримо заправо о споменицима хришћанског сакралног наслеђа – о црквама и манастирима који су подизани од почетка 13. века па све до 1690. године, када су се у Великој сеоби становништво и црквени великодостојници повукли на север, бежећи пред претећом одмаздом Турака. Цркве и манастире које су на том подручју остали градили су српски владари, предводници Цркве и највиђенији великаши. Реч је о типичном средњовековном феномену цркве као ктиторије у којој ће дародавац бити сахрањен. Модел у српској средини настаје још од оснивача династије Стефана Немање, који као велики жупан почиње да гради Студеницу, да би после монашења отишао у Хиландар, где умире. Његови синови, знајући да је Богородичину цркву у Студеници наменио себи за гробницу, преносе ту његово мироточиво тело, чиме Студеница стиче статус велике лавре. Тај обичај у градитељству су у српској историји прихватили и наставили потоњи владари, све до пада под турску власт, закључно са династијом Лазаревића, односно Бранковића, а од друге деценије 14. века и представници високе властеле, чије су гробне цркве донедавно постојале и на територији Косова и Метохије. Подизање ктиторске задужбине било престижни чин, па је посао повераван изузетним  мајсторима, зидарима, скулпторима и живописцима. Од великог броја задужбина, насилним рушењем, углавном минирањем, током 1999. и 2000. године део тог нашег наслеђа је уништен. Прве су страдале цркве где су целине локалног становништва биле изолованије или исељене. Једна од њих је Мушутиште, грађевина коју је подигао велики казнац Драгослав око 1320, а од које је данас остао само део олтарске апсиде. Ипак, види се да је она зидана са великим претензијама у најбољем смислу подржавајући савремено градитељство које је краљ Милутин, оженивши се византијском принцезом Симонидом, пренео у српске крајеве – дакле у духу позновизантијске архитектуре.

2. Срећом, најзначајнији манастири и цркве су у последњи час уврштени у Унескову светску баштину да би били сачувани?

Номинациони процес за упис на Листу светске природне и културне баштине Унеска је дуг, подразумева најпре стављање споменика на тентативну Листу, израду сложеног досијеа и посету експертских мисија пре него што се номиновано добро и формално нађе на Листи. Читав поступак номинације Дечана наша држава је успешно спровела 2002. године, да би се упис извршио 2004.  

Када је у мартовском погрому 2004. у Призрену запаљена Богородица Љевишка, због универзалних вредности хармоничне архитектуре и врхунског фреско-сликарства свога доба, Богородица Љевишка, Грачаница и Пећка патријаршија стављене на Унескову Листу светске баштине у опасности, а две године касније придружене Дечанима на Листи светске баштине. Пожаром и механички оштећен  живопис у Богородици Љевишкој обновљен је, колико је то било могуће, средствима међународне заједнице, пре свега Унеска и Савета Европе, као и залагањем наше службе заштите.

3. У којем периоду су највише страдали споменици на Косову и Метохији?

Страдања карактеришу немирна времена, честа на територији Балкана, па примера има из разних раздобља. За манастир Бањску, рецимо, не може се утврдити колико пута је паљен, разан и обнављан. Његова црква Светог Стефана, коју је краљ Милутин подигао себи за гробницу, чувала је свете мошти ктитора у кивоту пред исконостасом све до Косовског боја 1389. Тада је Бањска страдала, мошти су најпре пренете у Трепчу, да би пре 1460. биле однете у Софију, где се налазе и данас. На маргини књиге већ 1419. један монах бележи да је у Бањској „све пожежено”. Дакле, у врло кратком  периоду од две деценије манастир је два пута озбиљно страдао, потом је служио као турска касарна, црква је претворена у џамију, а њена припрата Турцима је служила као стамбени простор. Од почетка 21. века тамо, ето, поново живе монаси.

Велике ризнице Пећке патријаршије и Грачанице су пустошене, драгоцености су одвожене на воловским колима како је некада описивано, али је ипак преостало доста вредног. Крај 20. века донео је нови талас страдања споменичке баштине. Девич, женски манастир, само последњих деценија је неколико пута бестијално рушен, отворен је и оскрнављен кивот Светог Јоаникија, запаљени су црква и конаци, али монахиње су наставиле да служе и опстају у Србици као на усамљеном острву.

Једино Дечани, манастир у коме монашки живот никада није замро откако је изграђен, сачувао је своју изворност. Монаси верују да их штите мошти оснивача, Светог краља Стефана Дечанског, којима се клањају верници различитих конфесија.

4. Чини се да је деведесетих година било више рушења него у последњих 15 година?

Пре последњих сукоба је српског становништва било неупоредиво више на Косову и Метохији, а баштина се може сачувати само уколико има људи који ће о њој бринути. Српска служба заштите не може готово ништа да уради ако се споменик не користи и ако се о њему нико не стара. У овом моменту на простору Косова и Метохије прави чувар је Српска православна црква: тамо где има монаштва, свештенства и српског становништва, цркве су мање угрожене; где их нема, лакше је атаковати на богомољу. На жалост много Срба се иселило или, као у Великој Хочи, живе у енклави, у затвореној заједници. Цркве Велике Хоче, врло старе и значајне, служба заштите одржава уз помоћ мештана и манастира Дечана, чији су метох.

5. Може ли се било каква бројка о богомољама из, рецимо, деведесетих поредити са оним које данас постоје на Косову?

Подаци којима располажемо крећу се у врло широким категоријама. Ако, рецимо, читате средњовековне повеље – а када је Косово у питању сачуване су грачаничка, три дечанске, Светостефанска за Бањску и Арханђелска – дакле документи које су владари, већ поменути краљеви Милутин, Стефан Дечански и цар Душан, издали својим задужбинама како би им обезбедили економски просперитет, наводе се села, планине, катуни, пчеларска и виноградарска насеља и друго, а свако насеље имало је своју богомољу. Иако није једноставно данас на терену препознати све старе топониме, тако посматрана српска заоставштину на Косову и у Метохији би била изузетно велика. Ако пак говоримо о модерној служби заштите, која је оформљена после Другог светског рата, Републички завод за заштиту споменика води Централни регистар свих непокретних културних добара на територији Србије, у који је уписано 70 споменика културе, знаменитих места, просторних целина и археолошких налазишта на територији Косова и Метохије. Из мреже установа заштите територијално надлежни заводи су на Косову и Метохији регистровали 458 непокретних културних добара, што нису само српске цркве, манастири и утврђени градови, већ и џамије, амами, дворци, мостови и друге непокретности које имају одређену аутентичност, старост и историјски значај. Ми као кућа посебно бринемо о наслеђу које ужива категорију од изузетног значаја. На Косову и Метохији до 1999. номинално је било 61 непокретно културно добро од изузетног значаја, од којих је до темеља разорено oсам (цркве у Долцу, Кијеву, Млечанима, Чабићима, Ђураковцу, Мушутишту и Речанима, као и брвнара Даниловића у Лоћанима).

6. О чему Републички завод за заштиту споменика брине на Косову и Метохији?

Наш рад и кретање су последњих година врло отежани. Усредсредили смо се на споменике светске баштине, на поједине који су у жаришту неповољних збивања, као и на оне који су важни за опстанак српског народа и које одржава Српска православна црква уз нашу помоћ. Уз већ помињане манастире Дечани, Пећка патријаршија и Грачаница и призренску цркву Богородице Љевишке, у мери у којој нам је могуће радимо и другде, као у Бањској, Великој Хочи, Будисавцима или Липљану, на пример. Увид у стање фонда и конкретне радове на заштити, међутим, тешко је извести, јер је Косово формирало своју службу заштите. Како Српска православна црква није сагласна да се косовске институције баве конзервацијом наших културних добара, а компликована је процедура да ми то радимо, решење припада домену политичких питања, какво је заправо и питање пријема Косова у Унеско.

7. Како тумачите настојања неких колега из иностранства да причају приче о илирском пореклу житеља Косова и културном наслеђу које, како они „откривају”, није припадало Немањићима?

На озбиљним скуповима, конгресима и стручним састанцима срећом нема политике па ни спорних искривљавања историје. Интерпретације и често агресивна а неутемељена пропаганда шире се већ деценијама, а српска средина није нашла механизме да им се супротстави. Још 2002. држава Албанија је, на пример, направила изложбу икона која је путовала по западној Европи, а у репрезентативном каталогу се о Србима говорило као узурпаторима косовског простора. Научна јавност реаговала је на неистине, али је – као и овде – остајала у сенци политике. Термин „косовско наслеђе“, какав се тренутно пропагира, негира неспорно српско наслеђе. Ево само још једног примера. Црква у Будисавцима подигнута је средином 14. века, а 1568. обновио ју је и живописао патријарх Макарије Соколовић, чији је ктиторски портрет сачуван. Од оснивања до данас она је метох Пећке патријаршије – просто не знам шта ту може да се доводи у питање.

8. Има ли, ипак, начина да се нешто учини против пропаганде?

Један од начина у борби за праву информацију су аудиоводичи, модерна средства каква имају сви велики европски музеји. Пошто смо у Републичком заводу урадили популарно писане текстове за Пећку патријаршију, Грачаницу, Дечане и Богородицу Љевишку, превели смо их на енглески, француски, италијански, немачки и албански језик, обезбедили одговарајуће аудиоуређеје, снимили материјал и пре три недеље послали их, за почетак, у Пећку патријаршију, где смо маркирали и тачке кретања туриста и посетилаца. На тај начин дата, информација је тачна, валидна и усмерена да представи суштину врло богате прошлости споменика. Пећке монахиње су са захвалношћу прихватиле ову новину.

9. Може ли још нешто помоћи?

У последње време има и напора друге врсте за чување сећања на споменике који су пропали у потпуности. Академик Гојко Суботић, историчар уметности, недавно је објавио књигу о црквама у Долцу и Чабићима које су 1999. минирањем сравњене са земљом. Иако је реч о богомољама које немају атрактивност водећих средњовековних споменика, значајне су за историју, праћење живота богомоља у сеоским срединама, помоћи мештана да се осликају и у тешким временима... Академик је презентовао методологију прикупљања свог сачуваног материјала, старих фотографија, грађе и документације која постоји у различитим институцијама, урадио реконструкције кроз цртеже и студијским текстовима оставио трајни траг о црквама којих више нема, са надом да ће демонстрирани модел подстаћи друге ауторе на сличан подухват.

Покушај да се држава стара о нашој баштини био би и тај да се задрже стара имена места, села, објеката, што регулишу и међународне конвенције, мада Албанци увелико мењају називе насеља и табле дуж саобраћајница.

Оружани сукоби су окончани и мислим да се Албанци даљим рушењима неће дискредитовати пред светом, али посебан проблем видим у урбанизацији Косова и Метохије – пред новом градњом и под паролом развоја страдаће све што је старо и што се не одржава, без обзира на вредности или порекло.

10. А нешто никада неће бити обновљено нити враћено попут људских живота...

У контексту овог прилога и Вашег питања поменула бих манастир Светих Арханђела код Призрена, који је Душан почео да гради као краљ, а завршио као цар. Комплекс су унутар обзиђа чиниле две репрезентативне цркве, трпезарија, конаци, болница, а повељом му је дато највеће властелинство. Манастир је крајем 16. века срушен и од његовог материјала сазидана је Синан-пашина џамија у Призрену. Практично на нивоу археолошког налазишта, руиниран, делимично истражен, манастир је обновљен повратком монаха 1995, за чије је потребе направљен конак с капелом. Онда је уследило страдање: монах Харитон је 1999. обезглављен, да би у мартовском погрому 2004. још једном све било потпуно срушено. Данас у овој древној светињи живи и настоји да је обнови архимандрит Михаило. Уз неповратно губљење људских живота, неповратно су изгубљени и многи материјални остаци прошлости. Немогуће је интервенисати на споменику после минирања или ономе који је претворен у археологију, ма колико значајно било место попут овог описаног.

--------------------------------------------------------------

Завод издаје монографије

– Подсетила бих да смо у Заводу 1999. године приредили преглед споменичке баштине Косова и Метохије, чије је друго издање 2002. донело податке о споменицима који су у међувремену уништени. Оба издања давно су распродата. У едицији малих научно-популарних монографија заступљени су и наши најзначајнији споменици на Косову и Метохији. Стручњаци и сарадници Републичког завода извели су сликарске конзерваторско-рестаураторске радове у цркви Ваведења Богородице у Липљану, којима је руководио Драган Станојевић, да би прошле године изашла научно-пополарна монографија Александре Давидов Темерински о тој цркви и приређена изложба у Народном музеју у Београду. Реч је о релативно малој али значајној цркви са бурном историјом, подигнутој у првој половини 14. века. У изадавачком плану за наредну годину у истој едицији имамо монографије о Богородици Љевишкој и Бањској.

--------------------------------------------------------------

Пешице са руксаком на леђима

Др Светлана Пејић је изузетан познавалац нашег културног наслеђа, питамо је како је изгледао њен први сусрет са светињама на Косову и Метохији, када је први пут отишла тамо.

– Била сам студент када смо, на екскурзији коју је водио професор Војислав Ђурић, стигли у Пећ, још увек оријенталну варош са великим базаром препуним занимљивих предмета. Пећком патријаршијом сам била фасцинирана. Било је невероватно, готово откровење, доћи у седиште српске архиепископије а затим патријаршије, суочити се с мноштвом стилова и различитих схватања простора у складу са временом када су грађевине настајале. Први споменици на којима сам радила после дипломирања јесу они у околини метохијске Клине. Наша трочлана екипа (професор Бранислав Тодић и тада асистент Зоран Ракић) пешачила је са ранцем на леђима од цркве до цркве у долини Белог Дрима, све до Добре воде – сећа се наша саговорница.