Социјални мозак

Многи верују да су различите људске психолошке особине као што су интелигенција, начин изражавања емоција, стидљивост, дружељубивост, шкртост, неуротичност – урођене. Сматрају да је већи део нечије личност заправо урођени карактер, директни израз њеног генетског материјала. Држе да су људи такви какви су због тога. Говоримо о људској природи подразумевајући да су карактеристике дате по рођењу.

Уверења о пресудној улози генетике на људски карактер вероватно су настала преношењем закључака које су људи извели посматрајући животиње. Бројне су животињске врсте код којих је понашање неке јединке у највећој мери одређено њеним генима.

Заборављамо да постоји велика разлика између мозга животиње и мозга човека. Што је раније животиња способна да самостално функционише, мања је њена способност за учење, а већа је улога генетских програма. Људи уче деценијама, тако да им је потребно више од 20 година да би мозак завршио развој.

Мало је познато да је мозак детета које се родило у ствари – полупроизвод. Како ће се неки део мозга развијати – и да ли ће се развијати – зависи првенствено од тога колико је дати део мозга стимулисан. Принцип развоја мозга је следећи: да би се мозак развијао, мора да буде стимулисан, а ако није стимулисан, смањује се број веза између можданих ћелија у датом региону. То је исто као и код мишића. Ова појава се назива неуропластичност и одражава економски принцип по којем делује наше тело. Оно што се не користи се смањује, а оно што се користи се повећава.

Велики део стимулације коју дете добија јесте социјална стимулација од стране његових родитеља и других људи. Од начина на који родитељи третирају дете, стимулишу или не стимулишу одређене радње и активности, зависи како ће се развијати његов мозак. Ако га уче контроли емоција, дете ће развити ту способност. Зато се дететове мождане структуре развијају у складу са породичним и социјалним структурама. То је разлог што познати неуронаучник Мајкл Газанига још од 1987. године људски мозак назива „социјалним мозгом”.

Организација и начин функционисања мозга, а самим тим начин функционисања личности и психе одређеног човека, нису директни израз његове генетике и некаквог „урођеног карактера”, већ комбинације разних фактора, од којих су социјални највероватније пресудни.

Промена начина на који разумемо настанак личности веома је важна јер је повезана са нашим очекивањима да ли се неко може променити, развити неке своје способности или одустати од негативних понашања. Родитељи који мисле да је стидљивост њиховог детета урођена зато што је и татина сестра стидљива, неће ни покушати да промене ову особину – а неће ни бити свесни колико су погрешили.