Socijalni mozak

Mnogi veruju da su različite ljudske psihološke osobine kao što su inteligencija, način izražavanja emocija, stidljivost, druželjubivost, škrtost, neurotičnost – urođene. Smatraju da je veći deo nečije ličnost zapravo urođeni karakter, direktni izraz njenog genetskog materijala. Drže da su ljudi takvi kakvi su zbog toga. Govorimo o ljudskoj prirodi podrazumevajući da su karakteristike date po rođenju.

Uverenja o presudnoj ulozi genetike na ljudski karakter verovatno su nastala prenošenjem zaključaka koje su ljudi izveli posmatrajući životinje. Brojne su životinjske vrste kod kojih je ponašanje neke jedinke u najvećoj meri određeno njenim genima.

Zaboravljamo da postoji velika razlika između mozga životinje i mozga čoveka. Što je ranije životinja sposobna da samostalno funkcioniše, manja je njena sposobnost za učenje, a veća je uloga genetskih programa. Ljudi uče decenijama, tako da im je potrebno više od 20 godina da bi mozak završio razvoj.

Malo je poznato da je mozak deteta koje se rodilo u stvari – poluproizvod. Kako će se neki deo mozga razvijati – i da li će se razvijati – zavisi prvenstveno od toga koliko je dati deo mozga stimulisan. Princip razvoja mozga je sledeći: da bi se mozak razvijao, mora da bude stimulisan, a ako nije stimulisan, smanjuje se broj veza između moždanih ćelija u datom regionu. To je isto kao i kod mišića. Ova pojava se naziva neuroplastičnost i odražava ekonomski princip po kojem deluje naše telo. Ono što se ne koristi se smanjuje, a ono što se koristi se povećava.

Veliki deo stimulacije koju dete dobija jeste socijalna stimulacija od strane njegovih roditelja i drugih ljudi. Od načina na koji roditelji tretiraju dete, stimulišu ili ne stimulišu određene radnje i aktivnosti, zavisi kako će se razvijati njegov mozak. Ako ga uče kontroli emocija, dete će razviti tu sposobnost. Zato se detetove moždane strukture razvijaju u skladu sa porodičnim i socijalnim strukturama. To je razlog što poznati neuronaučnik Majkl Gazaniga još od 1987. godine ljudski mozak naziva „socijalnim mozgom”.

Organizacija i način funkcionisanja mozga, a samim tim način funkcionisanja ličnosti i psihe određenog čoveka, nisu direktni izraz njegove genetike i nekakvog „urođenog karaktera”, već kombinacije raznih faktora, od kojih su socijalni najverovatnije presudni.

Promena načina na koji razumemo nastanak ličnosti veoma je važna jer je povezana sa našim očekivanjima da li se neko može promeniti, razviti neke svoje sposobnosti ili odustati od negativnih ponašanja. Roditelji koji misle da je stidljivost njihovog deteta urođena zato što je i tatina sestra stidljiva, neće ni pokušati da promene ovu osobinu – a neće ni biti svesni koliko su pogrešili.