Путин изненадио Запад

Председник Владимир Путин је после готово три деценије маргинализације успео да Русију врати на светску сцену, са које ју је упорно потискивао нови светски поредак успостављен после распада Совјетског Савеза.

Шеф Кремља предложио је широку коалицију која би требало да подржи његовог савезника, сиријског председника Башара ел Асада, кога Москва доживљава као кључну препреку даљем надирању Исламске државе и преузимању Сирије. Путин се није устезао да се директно супротстави председнику Бараку Обами и његовим блискоисточним плановима, чија је полазна тачка уклањање Асада са власти.

Москва је пажљиво планирала сваку етапу дипломатске иницијативе која се завршила бомбардовањима положаја исламиста по Сирији, првом војном ангажману ван граница Русије од времена распада СССР-а 1991. године.

Путин је прво изненадио Запад шаљући борбене авионе, хеликоптере, тенкове и јединицу поморске пешадије у Сирију, једину земљу региона у којој има војну базу и која Русији омогућава присуство на Медитерану. Руси су се тако војно вратили на Блиски исток, први пут откако је бивши египатски председник Анвар ел Садат протерао руске војне саветнике уочи октобарског рата 1973.

Потом је своју преговарачку позицију ојачао потписивањем споразума са Ираком, Ираном и Сиријом о размени обавештајних података о исламистима, чиме је најавио даље кораке.

Пошто се са говорнице Генералне скупштине УН директно супротставио америчкој визији, добио је једногласну подршку Думе за војну интервенцију против „исламистичких, екстремистичких мета” – која је у Сирији, на Асадов позив, уследила за мање од 24 часа. Први пут од Другог светског рата две светске силе укључене су у ваздушне операције изнад исте земље.

Нема сумње да је Русија сиријску кризу доживела као шансу да се врати у регион који је пре четири-пет деценија био један од највећих полигона хладног рата, као прилику да јавно каже да је једнополарни свет под апсолутном америчком доминацијом протеран у архиве историје.

Сједињене Државе се тешко мире са таквим сценариом. Садашња напетост далеко превазилази несагласности око будуће судбине Асада, који је за Запад део проблема, а за Русе део решења.

Док Путинове бомбе падају, отворен класични пропагандни рат. Запад, који сумња да је права намера руске војне интервенције спасавање Асада, а не рат против исламиста, пласира вести да Руси и не гађају исламисте већ положаје сиријских побуњеника, миљеника Запада. Све је пропраћено шаблонским извештајима како гину цивили, укључујући и деца.

Москва то демантује. Зашто би Руси ризиковали? Ако ништа друго зашто би то радили када знају да су под присмотром свих могућих сателита и радара? Не звучи логично, иако логика није дисциплина на коју се увек треба ослањати на Блиском истоку.

Све помало отужно подсећа на маркетиншка паковања из 2003. о оружју за масовно уништавање у Ираку или непроверена тврђења да је Асадов режим 2013. користио забрањена хемијска оружја.

Вашингтон и Москва се реторички слажу да имају заједничког непријатеља – Исламску државу. Слажу се и да будућа Сирија буде демократска, уједињена, секуларна држава, која ће бити дом за све етничке групе, чија ће права бити загарантована.

Проблем је што имају сасвим различите пријатеље. Американци за пријатеље имају „умерене” сиријске побуњеника, Турску и Саудијску Арабију, две земље чији лидери воде лични рат против сиријског председника, због чега борбу против исламиста гурају у други план. Руски савезници су режим у Дамаску, Иран и одскора и Ирак.

По најгорем сценарију, регион би могао да постане епицентар новог светског сукоба. По најбољем, учесници састанка о Сирији заказаног за следећи месец могли би да се договоре око политичке транзиције и координишу акције против исламиста.

Повољна околност је што и на Западу све више увиђају да приоритет мора да буде елиминација Исламске државе, а не Асадово обарање са власти. Позивајући на коалицију помоћи Асаду – чије снаге међу реткима успевају да се колико-толико супротставе исламистима – Путин је дирнуо у нерв кризе.

Зашто Запад хоће по сваку цену да сруши режим, који је, барем привремено, саставни део истог фронта? Зато што се себично руководи искључиво сопственим интересима, упозорио је Путин, подсећајући на војне интервенције које су уништиле Ирак, Сирију, Либију.

Ко је омогућио ширење нихилистичке идеологије и напредовање екстремних милитаната који су изазвали највећу сеобу избеглица од времена Другог светског рата? Можда питање припада прошлости, како сугеришу неки западни аналитичари, али како исламисте спречити да наставе уништавања?

Сиријску кризу треба решавати тамо где је настала – у Сирији. Када се грађански рат заустави и почне потрага за политичким решењем, Асад ће бити у слабијој позицији него што је то сада.

Москва је понудила помоћ. Државничка сујета Барака Обаме и блискоисточних аутократа је на испиту.