Астор, први пас водич слепих у Србији

Весна Несторовић Цока и црни лабрадор Астор петог октобра писаће историју. Она неће имати никакве везе са асоцијацијама политичке природе на тај датум. Тог дана први пас водич слепих у Србији и његова власница Весна, новинарка и председница удружења слепих и слабовидих „Бели штап”, прошетаће први пут београдским улицама, после обуке у Марибору, у Словенији. Кренуће од биоскопа „Вождовац” до Ветеринарског факултета, где ће им добродошлицу пожелети продекан ове високошколске установе професор др Вања Крстић.

Удружење „Бели штап” са својим партнерским организацијама већ је упознало Београђане са Астором на представљању првог пса водича у Србији у Скупштини града, априла ове године. Пут до тога да он и званично постане становник српске престонице био је дуг.

Кампања удружења „Бели штап” за куповину првог пса водича слепих у Србији трајала је две године. Из те кампање скупљено је 15.000 евра, колико је било потребно за куповину Астора. У међувремену, удружење „Бели штап” постало је члан Европске организације паса водича. Како у Србији нема ниједног лиценцираног инструктора за такве псе, Астор, а касније и Весна Несторовић, морали су да прођу обуку у земљи где оваквих програма има. Изабрана је Словенија. Доласку овог јединственог лабрадора претходило је и доношење Закона о кретању уз помоћ пса водича, који је усвојен у марту ове године.

– Видећемо како ће закон бити примењиван у пракси, иако је још много шта остало да се уреди подзаконским актима. Изненадило нас је што нас је приликом израде закона Министарство за рад, запошљавање, борачка и социјална питања често заобилазило, иако се наше удружење првенствено бави самосталним кретањем слепих особа. Такође, поједини власници одгајивачница одједном су се, ваљда када су видели колико такав пас кошта, заинтересовали да дресирају и одгајају такве псе. Поједини су говорили да могу чак и боксера да дресирају за те потребе, што је апсурдно – прича Весна Несторовић.

Она нам описује дуг и озбиљан пут који један пас треба да прође да би постао водич особа са различитим врстама инвалидитета и да би власник могао потпуно да се ослони на њега. Европска организација паса водича определила се, после година искуства, за само једну расу: лабрадора.

– Раније су се као пси водичи користили и вучјаци, односно немачки овчари, и ретривери. Међутим, ретривери су тешки за одржавање, а од вучјака се одустало због краћег радног века, тачније подложности болестима. Најбоље се показао лабрадор – прича Весна Несторовић.

Избор пса почиње од легла, односно његовог педигреа. Гледају се четири легла уназад, каква је њихова здравствена слика, да ли је било дисплазије кукова (најчешћи разлог шепања пса) или проблема са видом. Тек ако је „породична ситуација” добра, пас може да постане кандидат за водича за особе са различитим врстама инвалидитета. Да би и добио тако важан и озбиљан задатак, у којем ће се човек потпуно ослонити на његове очи, уши и ноге, пас пролази неколико тестова, између осталих, и тест послушности. Тек када и њих успешно прође, а Весна Несторовић каже да се дешава да од 12 паса само три стигну до дресуре, пас пролази обуку са инструктором. Она траје око шест месеци, од чега су последње недеље резервисане за заједничку обуку пса и његовог новог власника.

– Врло сам тврдоглава. Када сам у Словенији први пут са Астором пробала да прођемо заједно једну трасу на терену за обуку, ја сам упорно хтела да идем лево, а он ме је вукао десно. Инструктор ми је онда рекао да морам да слушам свог пса. Лево, где сам ја тако упорно желела да идем, инструктор је поставио препреку, коју је Астор хтео да избегне – каже Весна Несторовић.

Цока нам открива нове планове свог удружења: школовање инструктора паса водича.

– Са том акцијом почећемо наредних дана. Изабраћемо кандидате који ће затим ићи на обуку у Словенију. Њихова обука траје 36 месеци и врло је озбиљна. Ови инструктори, осим знања о самој дресури и обуци, треба да процене који је пас погодан за коју особу и коју врсту инвалидитета – истиче Весна Несторовић.

Љубав и поверење

На бројна наша питања, већ искусна у комуникацији с медијима, а и сама новинар, Весна је одговарала лако и професионално. Само је код једног застала. Код оног – како је то ходати са псом водичем?

– Тешко то могу да опишем јер не постоје речи којима бих пренела то поверење и љубав коју осећате. Бели штап је практичан и једноставан, лако га можете спаковати, лако поново извући и ходати са њим. Са псом водичем, наравно, није тако, њему је потребна и ваша брига, али када вам пас спусти шапу на колено то је посебан, незаменљив осећај – описује Весна Несторовић.

На тесту и власник

Особа чије ће се самостално кретање ослањати на пса водича и у чији ће свакодневни живот ући овај и више него најбољи пријатељ, такође мора да прође обуку. Весна Несторовић тако је морала прво да положи тест самосталног кретања са белим штапом. Како нам је објаснила, 10. октобра полагаће и тест самосталног кретања са псом водичем и планира да то полагање буде јавно. Такође, будући власник пролази посебно тестирање, чији је циљ да се одабере одговарајући пас за одређену особу. Приликом тог тестирања мери се, између осталог, брзина хода и дужина корака.