БХС је израз пословичне америчке прагматичности

Животни пут Александра Бошковића (1977) још један је у низу примера одлива мозгова из Србије. У Институту за књижевност и језик у Београду пет година је радио као истраживач сарадник, да би после доктората из књижевности на Универзитету Мичиген добио посао на Катедри за славистику престижног њујоршког Универзитета Колумбија. Тамо предаје босанско-хрватско-српски језик (БХС), јужнословенске књижевности и филм у компаративној перспективи. 

„Око половине студената БХС деца су прве генерације имиграната из Србије, БиХ, Хрватске, Македоније и Црне Горе. Друга половина су Американци заинтересовани за регион, историју, књижевност и филм, међународне односе и људска права, а ниво предзнања са којим долазе умногоме варира”, објашњава за „Политику” и додаје да је подршка у литератури и новцу коју лекторат добија од државе Србије – врло слаба. 

Шта БХС језик у ствари значи и каква је методологија његовог изучавања у иностранству?

У америчком високом образовању, БХС је скраћеница за језик раније познат као српскохрватски, тј. хрватскосрпски, који је током четири деценије друге половине 20. века важио за службени језик Југославије. Скраћеницом БХС, чија структура подсећа на наслов и визуелну форму познатог перформанса групе ОХО из 1968. („Триглав”), препознају се три различита језичка стандарда једног језика. Није, међутим, реч о томе да Америка, попут каквог сентименталног југоносталгичара, изражава тежњу за обновом јединственог језичког система са три језичка стандарда. Напротив, реч је о „пословичној” америчкој прагматичности која покушава да помири нове политичке реалности на терену са захтевима тржишта (на страну то што је та иста прагматичност у америчкој иностраној политици заслужна за креирање како нових политичких реалности тако и нових тржишта).

Како се, конкретно, показује та прагматичност?

Прво, политичка стварност се променила и ретко ко више говори службеним језиком народа и народности бивше нам СФРЈ, поменутим српскохрватским, односно хрватскосрпским језиком. Из визуре ових двеју националних држава сада су то два различита језика, српски и хрватски. За такав статус „националног језика”, међутим, теже се изборити језичком стандарду у Босни и Херцеговини из простог разлога што БиХ није етнички хомогенизована национална држава као претходне две. Упркос оној шаљивој и нажалост истинитој визији сарајевске „Топ листе надреалиста” и проф. др Нермина Падежа са Института за језик, књижевност, малу привреду и комуникације из Чајнича, да не постоји један, већ шест различитих језика – српски, хрватски, херцеговачки, босански, црнски и горски – све бирократизованија администрација америчког система високог образовања је, вођена здравим разумом, успела утврдити да се реченице типа „Ја читам” на сва три поменута језичка стандарда кажу и пишу исто: „Ја читам.” 

Друго, та иста бирократизована администрација је брзо закључила и то да је далеко логичније, дакле јефтиније и исплативије за институције високог образовања, сматрати БХС за један језик и штампати уџбеник са три различита језичка стандарда, којим ће се задовољити потребе иначе невеликог броја студената заинтересованих за учење БХС, или једног од његових језичких стандарда. Имајући у виду један такав уџбеник једног таквог језика, можете себи одмах представити и методологију његовог изучавања: студенти се опредељују за један језички стандард учећи истовремено о лексичким разликама и синтаксичким специфичностима сваког од три. Студентима на тај начин већ током првог семестра постане јасно да, упркос њиховом социолингвистичком „нарцисизму малих разлика”, три језичка стандарда имају много више онога што деле и што им је заједничко.

Поједини овдашњи стручњаци сматрају да изучавање српског у оквиру БХС не иде у прилог очувању српског језика. Шта говори ваше искуство?

Иако се некоме може учинити да су наши стручњаци за језик о овом питању у праву, ја бих желео да скренем пажњу на значај контекста, односно, структуре америчких универзитета и славистичких катедри на којима се предаје БХС. Прво, мислим да је ситуација на универзитетима у Северној Америци нешто другачија него у Европи. У Америци су катедре славистике највећим делом русоцентричне и релативно је мали број универзитета који запошљавају лекторе и професоре БХС језика и култура. То углавном себи могу приуштити велики државни или богати приватни универзитети. Основне студије и на универзитетима у Америци коштају далеко више него у Европи, те су институције високог образовања, како би остале компетитивне, дужне да понуде студентима адекватне услуге за тако високе школарине. Овде треба скренути пажњу да, иако врше истраживања и производе знање, универзитетски центри у Америци функционишу као корпорације које, између осталог, пружају услужне делатности. Као фабрикама знања и услуга, универзитетима је далеко исплативије да имају једног уместо три предавача за „ређе предаван” језик као што је БХС.

Много већи утицај за значајније присуство српског језика и културе извршио би се, на пример, успостављањем сталне позиције редовног професора српске и јужнословенских књижевности. Такву идеју је покренула и својим дугогодишњим радом на позицији лектора промовисала моја претходница, проф. др Радмила Горуп. Она је основала „Његош задужбину за српски језик и културу” при Хариман институту Универзитета Колумбија, са циљем да се путем донација прикупи довољан број средстава за отварање такве позиције на овдашњој Катедри за славистику. Задужбина је активна али и даље прилично далеко од прикупљања потребних пет милиона долара. Та свота изгледа безмало астрономска, али њоме би се заправо легитимизовало и осигурало вишедеценијско присуство српског језика и културе на једном од најпрестижнијих светских универзитета. 

Колико је интересовање младих за студије БХС на Универзитету Колумбија?

Универзитет Колумбија је заједно са друга два универзитета из престижне „Лиге бршљана”, универзитетима Јејл и Корнел, покренуо иницијативу размене курсева „ређе предаваних језика” по моделу синхронизованог предавања језика у удаљеним учионицама, а БХС је један од шеснаест језика укључених у програм. Док су студенти са универзитета Колумбија физички присутни на мојим предавањима, студенти са универзитета Јејл седе у учионици у Њу Хејвену и једни друге видимо на огромним екранима, међусобно неометано комуницирамо. Сви уређаји су, дакле, умрежени, и читаво искуство унутар такве хибридне учионице подсећа на сцену из неког научнофантастичног филма. Иако овај програм доприноси повећању броја студената на курсевима БХС-а, тај број је и даље претежно једноцифрен за сваки од три нивоа језика. Оно што додатно доприноси повећању броја студената БХС-а јесте и стипендија ФЛАС програма америчке владе за стране језике и регионалне студије, која се додељује награђеним колеџима и универзитетима за унапређење глобалне компетитивности међународних студија, односно бројним студентима основних и постдипломских студија на тим институцијама. Интересовање студената за БХС на Универзитету Колумбија је за нијансу веће него за друге словенске језике попут чешког, украјинског, па чак и пољског.