ОПШТИНЕ КАО ДРЖАВИЦЕ

Има послова у нашој држави који чекају да буду урађени, али никако да дођу на ред. Није реч о пословима који захтевају новац, већ само другачију организацију. Два посла се одавно вуку: сређивање бирачког списка и реорганизација општина. Можда је сада дошло време да се и ти послови заврше.
Србија се пати са бирачким списковима још од обнове вишестраначја.

Део изборне манипулације, током деведесетих, везиван је управо за несређене бирачке спискове. Када су у октобру 2002. пропали председнички избори за 300.000 гласова, тврдило се да је то због тога што је у бирачки списак уписано бар 500.000 бирача који су се или одселили, или умрли. Звучао је невероватно налаз Цесида да се у неким општинама бирачки списак и даље води руком. Очекивало се доста од нове владе, изабране 2004. Онда је дошао уставни референдум из 2006. и бирачки списак се опет показао као проблем. На њему се налазио и покојни Слободан Милошевић, а целокупна наша дијаспора бројала је свега 18.000 гласача – што је значило да су се многи исељеници и даље водили на бирачком списку матичне општине. Опет се процењивало да се неажурност бирачког списка Србије може рачунати у стотинама хиљада душа.

Несређеност бирачког списка барем је акутна бољка, која се види кад год треба испунити услов о изборном одзиву. Но, проблем нефункционалности наших општина још је тежа бољка, али потмула и невидљива. Постојеће подела Србије на општине стара је више деценија и углавном непримерна истинској локалној самоуправи. Одавно се зна: ако се жели стварно народно одлучивање, општина мора да буде мала и прегледна. У преткумановској Србији, у доба развијене самоуправе, било је 900 општина. Данашња Србија (без Косова) има их свега 170. Неке општине су прави монструми. Општина Нови Београд, рецимо, броји 236.898 становника. Толико отприлике има и читава једна европска држава која се зове Исланд.

Не само Исланђани, већ и други Европљани смеју се када чују колике су нам општине. Словенци су и у доба СФРЈ имали општине које су биле мање него код других. Али, одмах по отцепљењу, они су их смањили. Неке зграде већих месних заједница постале су општинске зграде. Администрација је прераспоређена, заједно са општинским (електронским) књигама. Управа је спуштена ближе грађанима, и сигурно због тога није постала мање демократска, ни мање ефикасна.

У Србији је, међутим, остала подела на општине која је направљена још у доба ране "индустријализације и електрификације". Општина Црна Трава имала је, по попису из 1948. године, преко 13.000 становника. Данас она броји 2.563 душе. То је тачно сто пута мање него што има општина Нови Београд. Са управним јединицама, чија величина варира од једне до 100, ни најбоља влада, ни најбоља администрација, не би могле ништа да ураде.

Србија је одавно зрела за темељну управну реорганизацију. Али ко ће да је изврши? Наша политичка елита је сасвим задовољна општинама. Оне су као какве државице: довољно велике да их грађани не могу контролисати и довољно богате да дају сасвим лепу политичку ренту. Зашто би се ту било шта мењало? Стога је једини захтев наше општинске елите: више пара из републичког буџета. Ех, да се цео буџет расподели на 170 делова – где би нам био крај? Наша остала друштвена елита на општине помисли једино када треба да плати порез, или да извади неку потврду. А онда се жали што се Србија неравномерно развија и што се претвара у пренасељени Београд са напуштеним предграђем.

И бирачки списак и рад општина у опису су посла Министарства за локалну самоуправу. Али тешко да само једно министарство може са тиме да изађе на крај. О томе мора да размишља цела елита. Покрајине, окрузи, градови, општине – ништа се од тога не може средити, а да се у исти мах не уреди и оно друго. Не можете изаћи на крај са општинама, а да не дирате градове или округе, не можете са окрузима, а да се не дотакнете покрајина. Но, да би се све могло успешно распаковати и поново спаковати, потребно је оно што сектор НВО зове "визија – мисија". Заокупљени приватизацијом, Косовом, Европом и економијом, ми немамо снаге да се озбиљније усредсредимо на реорганизацију државе.

Али, чак и ако немамо снаге за "визију – мисију", можда се може почети од елементарног. И кад то доведемо у ред, лакше ћемо са осталим. Општине су, свакако, најлогичнији почетак тог пута. Мислимо о општинама. Не само зато што су локални избори близу. Мислимо зато што су општине онај део државе који је најближи нашем свакодневном животу. И што ће живот у Србији постати бољи тек када и српске општине буду боље.

Политички аналитичар