Ко то пише Вашингтону

Пре двадесетак дана петоро чланова америчког Конгреса „забринутих због погоршања ситуације у Србији” писало је потпредседнику Џозефу Бајдену. Пре двадесетак година критичари режима у Београду нису морали да траже лобисте преко којих би се дописивали са америчком државним врхом, највиши амерички званичници примали су их лично. Времена у којима се у четири ока разговарало са америчким потпредседником, као што је то својевремено, средином деведесетих година, чинио Веран Матић, оснивач и директор Б 92 кога је лично примао потпредседник Ал Гор, или пријеми какве су код америчке државне секретарске Мадлен Олбрајт имале вође „Отпора”, далеко су иза нас.

Због тога, како каже Обрад Кесић, аналитичар из Вашингтона, ово писмо нема ни приближно сличан ефекат какав су некада имале притужбе на рачун Слободана Милошевића. Његов утицај на српско-америчке односе, оцењује он, углавном је симболичан. Бар је за сада тако. Иако су иза ових оптужби на Вучићев рачун својим потписом стали неки од утицајних конгресмена, Кесић каже да онај ко стоји иза њиховог ангажмана није имао претерано тежак посао.

„Две жене међу пет потписника, чланице Демократске странке Еди Бернис Џонсон и Зои Лофгрен, врло су утицајне конгресменке које су у овом дому дуже од двадесет година. Њихова реч код доношења неких важних одлука има тежину. Упућивање оваквих писама, међутим, није реткост и често се све заврши само на томе”, објашњава Кесић.

Уколико би, пак, они који су их ангажовали желели да се оптужбе на рачун српског премијера, његовог брата и пријатеља о наводним утицајима и интересима у енергетици, телекомуникацијама, инфраструктури и другим значајним пословима у Србији и контроли медија, поставе озбиљније, неко би морао да пред америчком администрацијом редовно покреће те теме.

„Ако се то упорно ради, онда после неког времена то постане тема за представнике америчке администрације. Није, међутим, лако да се нешто наметне као битна ствар у односима Америке са неком другом државом. Јер да би нека критика у америчкој администрацији била узета озбиљно, мора да буде у складу са америчком спољном политиком и неким важнијим интересима Америке”, објашњава Кесић и додаје да смо далеко од тога да би ово могло скоро да постане нека тема у односима САД са Србијом.

Председник Напредног клуба Чедомир Антић не види ништа чудно у томе што се неко за помоћ обраћа Вашингтону. Али и напомиње да је то уобичајено уколико је у некој држави на власти неко попут Слободана Милошевића.

„Наравно да су студентске вође могле да се виде са Мадлен Олбрајт. Када је неко тиранин, фалсификује изборе и при томе је издајник, настојање да се уз страну помоћ такав обори просто је нужно. Уосталом, и Михајловићев и Брозов покрет су уз помоћ из иностранства успели да отерају страну власт из земље. Када би у Америци неко успоставио власт која крши устав и која није демократска, наравно да би било легитимно да они који се боре за демократију траже помоћ из иностранства”, каже Антић, један од предводника покрета „Отпор”, који је у борби против Милошевићевог режима добијао знатну финансијску и сваку другу помоћ Вашингтона.

Ореол бораца за правду и демократију дуго је пратио противнике Милошевићевог режима. Чак и после демократских промена у Србији 2000. године. Тако је Вилијам Монтгомери, бивши амерички амбасадор у Београду, својевремено испричао „Нину”, како је Вашингтон био забринут због напада на Б92 и Верана Матића 2002. године.

„Ми смо то посматрали са интересовањем и забринутошћу. У једном тренутку, пошто је почела серија напада у листу ’Публика’ и на Телевизији Пинк, у Београду су се појавили постери са ликом Верана Матића на којима је писало нешто у смислу ’Тражи се’. С обзиром на последице које је то могло имати по личну безбедност Верана Матића, то ме је забринуло довољно да приликом првог наредног сусрета питам премијера Ђинђића шта зна о свему томе”, навео је Монтгомери и открио да му је Ђинђић без икаквог оклевања рекао да Беба Поповић стоји иза тих напада, те да он о томе није ништа знао.

Кесић потврђује да је у протеклих 25 година невладин сектор из Србије био јако утицајан у Вашингтону.

„Можда је био и најутицајнији што се тиче специјалних интересних групација у односу на све остале лобије из бивших југословенских република. Они су врло лако могли да дођу до конгресмена и да наметну питања за администрацију. Али, сада су се променила времена и активисти из невладиних организација у великој мери се налазе на маргинама односа Америке и Србије, тако да им сада треба много више труда, такорећи испочетка треба да се гради тај притисак и утицај”, објашњава Кесић.

Према његовим речима из америчког угла сада је најважније питање Бриселског споразума и додатних договора који би водили потпуној нормализацији односа Београда и Приштине. Друго важно питање за Вашингтон је да се Србија потпуно веже за ЕУ и НАТО и да се кроз то амортизује руски утицај. Америка је, сматра наш саговорник, задовољна садашњом политиком српске власти те тако нема превише простора за оне који би да критикују званични Београд.

Наравно да ситуација не може да се пореди са оном из времена када су се студентске вође виђале са Олбрајтовом, оцењује Антић. Јер ако би неко хтео да се види са потпредседником Америке или министром спољних послова, а представљао опозицију у Србији, он би, каже Антић, то тешко могао да објасни. Без обзира на све мане, наши избори су, каже он, изван сумње. Код нас су закони рестриктивни, лоше су спроведени, али ипак постоји нека основна отвореност медија. И зато за данашње опозиционаре врата Беле куће остају затворена.

Јелена Церовина