Србија у економском октагону

Државе нису сиромашне зато што људи у њој дуго пију кафу. Они је дуго пију зато што немају шта да раде.

Ха Џунчанг, професор економије са Универзитета Кембриџ

Мала и отворена економија – редовни je опис српске привреде. То се узима као константа, а свако помињање могућности да се то економско српско двориште мало огради, бар док не ојача и не „утренира“ се до уласка у борбу на оштром светском и европском тржишту, карактерише се као глупост, незнање, па чак и као патолошко економско застрањивање. Заправо, као недопустиво супротстављање догматизованом и често агресивно настројеном неолибералном концепту. Та „непорецива премиса“ о тржишту као начину јачања нејаке привреде у оштрој конкуренцији економских такмаца пала је одавно на испиту у пракси, али то није разлог да се изнова пласира као једина истина.

Замислите само када би чак и талентованог и утренираног борца тинејџера послали у октагон са најбољим борцима ултиметфајта. Да ли би ојачао и напредовао у тим борбама? У најбољем случају, завршио би са бројним фрактурама, поломљеним коленима и био заувек изгубљен за спорт за који се спремао. А овај „наш борац“ је, успут, још и са повредама које није санирао. Тако је и са српским компанијама у економском октагону најбољих светских компанија. Само што те економске фрактуре нису уочљиве, али је свакако уочљиво да су заувек изгубљене за ту утакмицу и нестају једна за другом. Оно што је драматична последица те антиекономије јесте нестајање аграра, готово једине сигурне економске опције која би Србији могла дати предах у овој оштрој борби за опстанак. Како економије, тако и Србије као економски одрживе привреде, чак и државе у буквалном смислу.

Економски клишеи и наметнути стереотипи готово забрањују да се каже да су најразвијеније светске економије, па и оне мале и упоредиве са српском, постале снажне штитећи и субвенционишући своје компаније док нису нарасле да би могле равноправно да уђу у тај „економски глобални октагон“. Долазимо готово до Шекспировске дилеме ,,бити ил’ не бити“. Да ли и даље следити те погубне стереотипе и бити похваљен од светских финансијских центара моћи, али животарећи у никад недочеканој бољој будућности? Или доћи у неку врсту конфронтације са њима, али за почетак, обезбедити голи опстанак српске привреде, подношљивију економску ситуацију са изгледном надом да у будућности изградимо пристојан економски систем и пре свега пристојан живот становништва? Можда чак , у овом случају, будемо и делимично екскомуницирани из придруживања европским интеграцијама, али одлуку морамо сами донети и цену сами платити. Већ смо стекли неко искуство, ишли смо неким путем. Време је да то упоредимо с постигнутим резултатима. А и са искуствима других земаља.

*Форум независних економиста