"Олуја" и агресија

Да ли ће и наредних година 4. августа Срби палити свеће за убијене и оплакивати протеране сународнике из Хрватске и Крајине, уз речи да је то неописив злочин етничког чишћења, а 5. августа Хрвати прослављати "ослобађање окупиране хрватске територије" и то записати "златним словима"? Да, како је било до ове, тако ће бити и у годинама које долазе. И није важно какав ће бити састав српске или хрватске владе – оне ће различито гледати на ове догађаје. Сваки сусрет српске и хрватске политике (политичара и државника), под притиском ЕУ или без њега, уз осмејак или без њега, неће бити у значењу поштовања и поверења. "Олуја" ће бити непремостива препрека за успостављање искрене сарадње. Да ли може бити другачије? Покушајмо са овом претпоставком: само уколико се приближе политичка тумачења овог историјског догађаја могу се очекивати суштинска побољшања односа између Србије и Хрватске.

Срби, с правом, стално подвлаче чињеницу да је из РСК 4. августа 1995. протеран (истеран, очишћен) део њиховог народа, са простора на коме су живели четири века. Тих дана Срби Крајишници, а 1. маја исте те 1995. и Срби из западне Славоније, искорењени су, затрта су им кућишта, спаљена имања и срушени молитвени храмови.

Хрватска страна неуморно окривљује Србе, тачније Милошевића, за то што је опустела Крајина. Милошевић је крив за рат, Срби су били агресори. Срби држе отворене очи над страшним последицама ратног сукоба Срба Крајишника и Хрвата, а хрватски државници и политичари скрећу разговор на узроке изгона Срба из Хрватске.

Трагање за ваљаним политичким тумачењем догађаја о коме је реч треба више да се позабави хрватском сликом рата. Дакле, који су узроци рата у Хрватској? Тешко питање. Рат није објављен, па не знамо када је почео: 1918, 1941. или 1990? Зна се да Срби из Хрватске нису хтели да се одрекну своје политичке воље и својих права на почетку разбијања СФРЈ и узели су оружје да их бране. Заокружили су своју територију и ставили је под надзор УН. Хрватска је оружано одговорила и спремала се да, како је то рекао Туђман, "Срби нестану са тог подручја". Из таквог стања ствари не следи тврдња о "српској агресија на Хрватску". Срби нису нападали Хрватску да би се говорило о агресији, а све се догађало у време када Хрватска није била међународно призната. Зашто су Срби Крајишници узели оружје, вероватно они најбоље знају. Сећање на 1941. или страх од будућности, свеједно. Избио је оружани сукоб у коме су Хрватима помагали обилато из иностранства, а када је требало и НАТО са својим авионима. Срби Крајишници су могли очекивати помоћ само од Србије.

Овакво тумачење почетка рата хрватска политика и јавност ће одбацити. Њихова прича је другачија. Милошевић је планирао и водио рат. То се учестало понавља. Добро. Узмимо да је тачно! Али, грдно се варају хрватски државници и политичари ако мисле да је то кључ за тумачење ратног истеривања Срба. Чак и да је тако, никако и никад то неће бити оправдање за искорењивање читавог једног народа и његове културе. Политичке власти долазе и пролазе, али народи не могу да се истребљују. Када би то било тако, велики број народа у Европи и свету нестао би после војних сукоба. Догодио се 1995. страховито тежак злочин под окриљем УН – један народ са својом културом, језиком, православљем и обичајима истеран је са простора на коме је живео четири века.

А изјаве о томе како је "у ослобађању окупираних хрватских територија" било "недозвољених радњи" и како су починиоци процесуирани – делују као ругање. Искорените једну културу, па процесуирате неколико паликућа и убица!

Дакле, и када би Срби прихватили хрватско тумачење узрока рата у Хрватској, па чак и кад би "доживели катарзу", како им поручује Стјепан Месић, шта остаје? Политичко ћаскање уз кафу или то да у Крајини нема српског народа са његовим традицијама и културом!

Све се ово догађа у веку тријумфа светске демократије. Западни свет који је припомогао овој трагедији – ћути. А Срби ће је памтити и ниједна влада неће моћи (и да хоће) да је заборави. Хрватска држава неће моћи да се ослободи одговорности за овај историјски догађај. И докле год буду говорили у својим медијима, школама и политичким установама да су Срби били агресори, неће бити политичких мостова између две државе. Биће симулација, и ништа више од тога.

Да се вратим на почетно питање. Докле ће сузама натопљени 4. август и смехом испуњен 5. август обележавати српско-хрватске односе? Па, све док се политичка тумачења 1995. не усагласе и не исправе страхотне последице "Олује". Док се Србима не обезбеде институције за опстанак тамо где су вековима живели њихови преци.

Социолог, научни саветник