Србија са две главе

Нисмо ми једини народ који тренутно има проблема са овим биполарним (односно, бикефалним) поремећајем. Ево, у САД се управо спремају да на изборима следеће године бирају између Доналда Трампа, блазираног милијардера који би протеривао илегално усељене Мексиканце и враћао избеглице у Сирију, и Бернија Сандерса, водећег кандидата демократа и можда првог кандидата за председника Америке који за себе каже да је социјалиста. Избор је можда занимљив. Међутим, проблем у Америци, исти као код нас, јесте у томе што се ове две стране политике, ова два начина мишљења или две „главе”, слабо разумеју, тачније, уопште се не разумеју.

Код нас бисмо главе које се не разумеју могли означити као националистичку и не-националистичку главу. Занимљиво је описати у чему се све ове главе не слажу.

Националисти, укратко, мисле да нам је за све крива управо ЕУ, и посебно један њен скорије придружени део – Хрватска. Они су „покатоличени Срби”, са којима националисти не желе да имају ништа. Додуше, одскора. У националистичкој верзији историје, најпре смо ми хтели да будемо у истој држави, чак исти народ са Хрватима. Али, они су изневерили те наше тежње и стално су сањали да се одвоје од нас и одбију нашу љубав. Откако су то дефинитивно успели, ми се више не дамо заварати. Сада ми више не желимо да будемо било где са њима. Ипак, за српског националисту, хрватски националиста је увек био недостижни узор. Како су само они увек држали до свога, до свог идентитета и вере, чак и у социјализму, а када је требало, тражили су да се одвоје од Југославије, а не да, попут нас, моле те који хоће да се одвајају да остану. Српски националиста сања да покаже хрватском националисти, у директном контакту, да је он већи и моћнији националиста од њега. Још да је наш Путин моћнији од њиховог Обаме, где би нам био крај. Недавно смо имали један мали игроказ национализма са блокадама камиона на граници, а таблоиди у Србији и Хрватској славили су ,,нашу” велику победу у тој великој битки у чаши воде.

Победа је додуше избледела после неколико дана. Не само због тога што и није била нека победа него зато што и у Србији и у Хрватској постоји и она друга глава којој је доста међусобних сукоба и сукоба са осталим народима, која иде у Хрватску на море, када може, или у Београд у провод, слуша музику из Хрватске или радо једе „јафу”. Уосталом, робна размена Хрватске и Србије је око пола милијарде евра у сваком смеру, са невеликом предношћу на страни Хрватске. Прошлог викенда у Дому синдиката одржан је 5. Stand-up fest „Прст у око” са стендаперима из целог региона, од Македоније до Словеније. Но, прва од две српске главе (исто је и у Хрватској) тешко да је то и приметила. Идентитет мора да чува не дремајући, тако да она нема времена за стендап.

Наше две главе у Србији добро симболизују и власт и слабашна опозиција. У глави власти, двоуме се да ли су у опозицији „лопови”, „преваранти” или „пета колона”. Свима је јасно да морају бити нешто од тога, али се не могу одлучити за једно. Линија поделе иде овако: глава власти тврди: „Ми смо најлепша, најбоља и најпоштенија власт!”. Кад неко каже: „Нисте, не свиђа ми се, на пример, уговор о Београду на води”, буде се сви аларми у првој глави и почиње да лети дрвље и камење у правцу тог гласа. Слика уопште није лепа. Као да је једини начин да буде било каквог грађанског мира да се глави власти призна, без икаквог потпитања, да је стварно најлепша и најбоља. Једино што тада не би могла бити и најдемократскија, пошто је право на неслагање са влашћу основа демократије.

Као у славном Кјубриковом филму „Др Странгелове” једна од наших глава је заволела чињеницу да је она увек у праву и на корак је да то потврди и тако што ће забранити све друге главе и начине мишљења. Ипак, ова прва, доминантна глава, не може још да се одлучи са којим аргументом да одсече ону другу. Да ли са тим да нису довољно националисти, или са тим да су лопови или да су преваранти?

Док о томе не одлучи, држаће се једне једноставне пароле: они нису ми. А само ми смо „страва”.

Уредник сајта филозофијаинфо