Srbija sa dve glave

Nismo mi jedini narod koji trenutno ima problema sa ovim bipolarnim (odnosno, bikefalnim) poremećajem. Evo, u SAD se upravo spremaju da na izborima sledeće godine biraju između Donalda Trampa, blaziranog milijardera koji bi proterivao ilegalno useljene Meksikance i vraćao izbeglice u Siriju, i Bernija Sandersa, vodećeg kandidata demokrata i možda prvog kandidata za predsednika Amerike koji za sebe kaže da je socijalista. Izbor je možda zanimljiv. Međutim, problem u Americi, isti kao kod nas, jeste u tome što se ove dve strane politike, ova dva načina mišljenja ili dve „glave”, slabo razumeju, tačnije, uopšte se ne razumeju.

Kod nas bismo glave koje se ne razumeju mogli označiti kao nacionalističku i ne-nacionalističku glavu. Zanimljivo je opisati u čemu se sve ove glave ne slažu.

Nacionalisti, ukratko, misle da nam je za sve kriva upravo EU, i posebno jedan njen skorije pridruženi deo – Hrvatska. Oni su „pokatoličeni Srbi”, sa kojima nacionalisti ne žele da imaju ništa. Doduše, odskora. U nacionalističkoj verziji istorije, najpre smo mi hteli da budemo u istoj državi, čak isti narod sa Hrvatima. Ali, oni su izneverili te naše težnje i stalno su sanjali da se odvoje od nas i odbiju našu ljubav. Otkako su to definitivno uspeli, mi se više ne damo zavarati. Sada mi više ne želimo da budemo bilo gde sa njima. Ipak, za srpskog nacionalistu, hrvatski nacionalista je uvek bio nedostižni uzor. Kako su samo oni uvek držali do svoga, do svog identiteta i vere, čak i u socijalizmu, a kada je trebalo, tražili su da se odvoje od Jugoslavije, a ne da, poput nas, mole te koji hoće da se odvajaju da ostanu. Srpski nacionalista sanja da pokaže hrvatskom nacionalisti, u direktnom kontaktu, da je on veći i moćniji nacionalista od njega. Još da je naš Putin moćniji od njihovog Obame, gde bi nam bio kraj. Nedavno smo imali jedan mali igrokaz nacionalizma sa blokadama kamiona na granici, a tabloidi u Srbiji i Hrvatskoj slavili su ,,našu” veliku pobedu u toj velikoj bitki u čaši vode.

Pobeda je doduše izbledela posle nekoliko dana. Ne samo zbog toga što i nije bila neka pobeda nego zato što i u Srbiji i u Hrvatskoj postoji i ona druga glava kojoj je dosta međusobnih sukoba i sukoba sa ostalim narodima, koja ide u Hrvatsku na more, kada može, ili u Beograd u provod, sluša muziku iz Hrvatske ili rado jede „jafu”. Uostalom, robna razmena Hrvatske i Srbije je oko pola milijarde evra u svakom smeru, sa nevelikom prednošću na strani Hrvatske. Prošlog vikenda u Domu sindikata održan je 5. Stand-up fest „Prst u oko” sa stendaperima iz celog regiona, od Makedonije do Slovenije. No, prva od dve srpske glave (isto je i u Hrvatskoj) teško da je to i primetila. Identitet mora da čuva ne dremajući, tako da ona nema vremena za stendap.

Naše dve glave u Srbiji dobro simbolizuju i vlast i slabašna opozicija. U glavi vlasti, dvoume se da li su u opoziciji „lopovi”, „prevaranti” ili „peta kolona”. Svima je jasno da moraju biti nešto od toga, ali se ne mogu odlučiti za jedno. Linija podele ide ovako: glava vlasti tvrdi: „Mi smo najlepša, najbolja i najpoštenija vlast!”. Kad neko kaže: „Niste, ne sviđa mi se, na primer, ugovor o Beogradu na vodi”, bude se svi alarmi u prvoj glavi i počinje da leti drvlje i kamenje u pravcu tog glasa. Slika uopšte nije lepa. Kao da je jedini način da bude bilo kakvog građanskog mira da se glavi vlasti prizna, bez ikakvog potpitanja, da je stvarno najlepša i najbolja. Jedino što tada ne bi mogla biti i najdemokratskija, pošto je pravo na neslaganje sa vlašću osnova demokratije.

Kao u slavnom Kjubrikovom filmu „Dr Strangelove” jedna od naših glava je zavolela činjenicu da je ona uvek u pravu i na korak je da to potvrdi i tako što će zabraniti sve druge glave i načine mišljenja. Ipak, ova prva, dominantna glava, ne može još da se odluči sa kojim argumentom da odseče onu drugu. Da li sa tim da nisu dovoljno nacionalisti, ili sa tim da su lopovi ili da su prevaranti?

Dok o tome ne odluči, držaće se jedne jednostavne parole: oni nisu mi. A samo mi smo „strava”.

Urednik sajta filozofijainfo