Одисеја

Један од основних проблема политике као делатности јесте (не)постојање ограничења. Наравно, то није проблем за политичаре, напротив, они би да раде све што им падне на памет, све што процене да је опортуно, а шта је то мења се од тренутка до тренутка. Па стога долазимо до феномена неконзистентности у времену. У једном тренутку говоре и раде једно, а у неком другом нешто друго, што противречи овом првом.

Не знам због чега, али увек када се помене неконзистентност у времену, сетим се Александра Вучића. Добро, добро, нисам мислио на оне деценијске неконзистентности, него на ове краткорочне, нпр: подижемо плате (у јавном сектору) и пензије – не подижемо плате и пензије. Него, користећи водопад идеја које извиру из премијера Вучића, хтео бих да искористим ово најновију – о промени Устава. Додуше, то морамо, „због уласка у ЕУ“.

Не бих о тим великим стварима, већ о нечему тривијалном – о државном дугу. Теоријски је образложено, а емпиријски је потврђено да демократије имају изразиту склоност ка фискалном дефициту. А када се такав дефицит створи, држава мора да се задужује, како би обезбедила покриће свих јавних расхода. И тако настаје државни дуг. Дефицит из године у годину само увећава државни дуг, а и сам дуг увећава дефицит, будући да се на страни расхода појављују и расту трошкови плаћања камата. Лепа симбиоза (грчка реч)!

Ова симбиоза је нарочито опасна у парламентарним системима власти, будући да се у њима примећује све снажније срастање законодавне и извршне власти, па законодавна, веома често, извршава налоге извршне. Управо тако, уместо да законодавна власт представља ограничење извршној, ствари су се у Србији обрнуле. Па стога и премијер Вучић јавно опомиње народне посланике, попут живописног Зорана Бабића, и кори их за оно што су изјавили. Нисам приметио да је наведени Бабић протестовао и затражио од премијера да се са поштовањем односи према законодавној власти и изјавама њених челника.

У таквим околностима све зависи од воље, неко би рекао и од тренутног расположења вође. Како он процени! А он, политичарски процењује, једно у једном, а друго у другом тренутку. То се зове стратегија „тренутак налаже!“. А онда се не зна шта следећи тренутак доноси. А то није добро. Из много разлога, а ја бих овог пута само о једном – о јавним финансијама земље.

Србија ће наставити да се задужује. Прво, због фискалног дефицита који ће и даље постојати. Друго, због рефинансирања дуга, јер се неће остварити примарни суфицит из кога се финансира враћање главнице. Повериоци, они који, купујући српске државне обвезнице, позајмљују новац којим се финансира дефицит или враћа дуг, свеједно, желе да знају да ли ће у будућности српски државни дуг бити одржив, а српске јавне финансије у колико-толико подношљивом стању. Уколико је одговор позитиван, каматне стопе које траже биће ниже. Уколико није, биће више – емисија обвезница са каматном стопом нижом од захтеване неће бити продата.

Будући да су најављене уставне промене, предлажем да се у нови устав унесу одредбе о максималном износу државног дуга и, евентуално, максималном износу годишњег прираста државног дуга. И једно и друго, наравно, у односу на бруто домаћи производ. На пример, државни дуг не може бити изнад 60 одсто бруто домаћег производа, а ново задуживање не може бити изнад три процента годишње. Овакве одредбе устава биле би веома јасне.

Па онда, када извршна власт жели да донесе буџет којим би се пробило наведено уставно ограничење, а кооперативна законодавна власт жели да извршној изађе у сусрет, цела ствар пада у воду, будући да на сцену ступа судска власт, оличена у Уставном суду. Онда није више питање да ли ће се усагласити посланичке групе и шта све треба да изгласају – то више није политичко, него правно питање, будући да Уставни суд одлучује да ли је закон о буџету у складу са уставом или не.

Све више европских земаља, отрежњених кризом сувереног дуга, увиђа потребу за увођењем оваквих уставних ограничења. Прва од њих је, баш изненађујуће, била Немачка, али су следиле Пољска, Шпанија, Италија, Словенија… Дакле, није ово измишљање рупе на саксији, него одјек нечега што полако постаје правило.

Узгред, власт која сама себи намеће ограничења, која саму себе спутава, везујући себе за катарку свог брода, стиче веродостојност. Таква се власт уздржава од различитих искушења и, будући да се увек плови близу неког острва сирена, увећава вероватноћу сопственог успеха. Нека се сете Одисеја. Нарочито они који су високо поставили огледала у којима себе посматрају.

*Професор Правног факултета Универзитета у Београду