Матерњим језиком по леђима ученика

Почетак сваке школске године у Републици Српској је исти: у појединим основним школама родитељи Бошњаци не допуштају својој деци да похађају наставу због назива матерњег језика. Ранијих година им није одговарао назив „бошњачки”, а потом ни „језик бошњачког народа”. Инсистирају да у сведочанствима стоји „босански језик” и од тога не одступају. Годинама смо сведоци немилих сцена због назива језика – подизања шатора незадовољних родитеља и деце на травњаку испред ОХР-а у Сарајеву, претњи исписивањем из школа итд. Након месец-два тензије спласну, деца имају продужену наставу да надокнаде пропуштено и онда наредног септембра све поново...

Родитељи су упутили мноштво приговора на адресу Бакира Изетбеговића. Тврде да ни након неколико писмених захтева предатих на протокол Председништва Изетбеговић није реаговао. Траже појашњење да ли се у Федерацији БиХ признаје оцена из језика ако у сведочанству пише бошњачки, а не босански. Уместо од Бакира, индиректан одговор дао је Никола Шпирић, потпредседник СНСД-а, који тврди да у Федерацији БиХ и даље постоје кантони у чијем Уставу пише да је службени језик бошњачки.

Вратимо се у 1994, када су, након престанка сукоба између Хрвата и Бошњака, после мартовских договора и усаглашавања у Бечу, Харис Силајџић и Крешимир Зубак потписали Устав Федерације БиХ. Прецизирано је да су службени језици бошњачки (не босански) и хрватски. У оригиналу, на енглеском језику, „bosniac language”. Тек 2002. године високи представник у БиХ Волфганг Петрич амандманима на Устав преправља „бошњачки” на „босански” („bosnian language”), те додаје „српски језик” као службени и ћирилицу као равноправно писмо.

Завод за статистику Хрватске на попису становништва 2001. користио је назив „бошњачки језик”, а на попису 2011. „босански”. Када је у бошњачком политичком врху преовладало мишљење да је боље да језик буде „босански” због лакшег остваривања неке будуће доминације у БиХ, секретар Уставотворне скупштине Авдо Чампара је упутио допис „Службеним новинама” са захтевом да се „бошњачки” исправи у „босански”, појашњавајући да је дошло до грешке у оригиналном уставу на енглеском језику. То је обелоданио Радослав Додиг, тадашњи члан скупштинске комисије у чијој надлежности су ова питања. Комисија се, међутим, никада није састала, нити водила расправу о промени назива језика Бошњака. До грешке није могло доћи јер Харис Силајџић савршено влада енглеским језиком – у СФРЈ је годинама обављао послове преводиоца за арапски и енглески језик високим официрима ЈНА приликом склапања послова по арапским земљама.

У Уставу Републике Српске стоји да су службени језици: језик српског, језик бошњачког и језик хрватског народа. Овакво решење срочено је на начин да не може никоме да смета. Логично је да је језик хрватског народа хрватски, српског српски, а бошњачког народа бошњачки. Бошњаци имају своју језичку баштину и своје језичко биће. „Бошњачки” је присвојни придев, па ако постоји бошњачки народ, бошњачка матица, култура, бошњачки институт, бошњачка академија наука, књижевност, епска поезија, па традиција, обичаји и гурманлуци (у Сиску је одржана манифестација „Дани бошњачке културе и кухиње”), зашто не може и бошњачки језик?

Босанска нација не постоји, као што није постојала ни југословенска. Ипак, незанемарљив број житеља бивше државе изјашњавао се као Југословен, као што се сада у БиХ изјашњава као Босанац. На попису обављеном октобра 2013. свако ко се изјаснио да је Босанац заведен је у рубрику „остали”. Да ли је у реду да се језик конститутивног народа зове по „осталима”? Пошто је БиХ држава више народа са једнаким правима, зар бошњачки представници не би требало да траже сагласност остала два конститутивна народа да им се матерњи језик зове по називу једног дела заједничке државе – Босни? А шта је са другим делом из назива државе – Херцеговином?

У време аустроугарске окупације, гувернер у БиХ био је Мађар Бенјамин Калај, бивши генерални конзул у Београду, који је рекао да има задатак да у БиХ створи једну нацију – босанску, са три вероисповести, и уведе један језик – босански. То је уредбама, у оквиру својих овлашћења, и учинио. У школама се учио босански језик, сви становници су били Босанци и тако се настојала сузбити нарастајућа национална свест већинских народа, што би штетило монархији. Међутим, експеримент није успео, па је „Граматика босанског језика за средње школе”, издата 1890, неколико година након смрти Калаја 1903. штампана у садржајно неизмењеном издању, али под називом „Граматика српскохрватског језика”. Наредбом Земаљске владе из октобра 1907. укинут је босански језик и замењен називом српскохрватски. Уосталом, ни Турци који су владали овим просторима пола миленијума нису монархији у аманет оставили службени босански језик.

Сваки народ има право избора језика којим ће говорити. Ако му се дозволи изјашњавање. Муслимански народ није нико питао ни када му је мењао име. Бошњачки сабор је 26. септембра 1993. одлучио да се Муслимани преименују у Бошњаке. Један сарајевски новинар је прокоментарисао: „Легао сам навече као Муслиман, а ујутро сам, а да ме нико није питао, устао као Бошњак.”

Језик којим се сви служимо и савршено разумемо називамо са три различита имена. У Новом Пазару и Ужицу постоје судски преводиоци за босански језик! Ла(х)ак посао, а плахо плаћен.

Хрвати, без обзира на то да ли станују у кући или стану, кажу да иду дома. Срби пак иду кући. Хрвата у дому очекује кућаница, а Србина у кући чека – домаћица. Логично? Ама, битно је шта ће која сервирати на столу.

*Члан Удружења новинара БиХ