Професија политичар

Професионални политичари немају контакт са реалношћу. Још је Русо увидео да особа на функцији мора да балансира лични, бирократски и општи интерес. Економске и мигрантске кризе на Западу оголиле су неспособност и корумпираност професионалних политичара. Зато је дошло до успона аматера и неелитних политичара. Код нас професија политичар и даље успешно цвета, учлањење у партије је популарно, а нарочито је сигурно радно место на функцији владар.

Кренимо од САД ка Србији. Берни Сандерс се отворено изјашњава као социјалиста и говори о угледању САД на Шведску и Данску у погледу здравства и школства, што се ретко може чути у америчкој политици која увек претпоставља веру у „америчку изузетност”. Оштро се противи одлуци врховног суда САД из 2010. којом је омогућен неограничен утицај капитала на изборне кампање. Такође, разуме да је питање расне дискриминације најпре економско, а не ствар толеранције. Приговарају му да не разуме како свет функционише, али управо се та непрофесионална црта истиче у кризним тренуцима. С друге стране, у републиканском табору је забављач Доналд Трамп. Његова увредљива искреност подсећа нас да живимо у медијском свету у којем је важно да о вама извештавају, да правите спектакл, а Трамп као продуцент ријалити телевизије разуме да се велики део дебате не води рационално, аргументима, већ као ријалити свађа преко комшијског плота.

Још један јавни слуга попут чика Бернија јесте Џереми Корбин који је неочекивано победио на изборима у Лабуристичкој партији. Да, човек у мамином пуловеру, увек помало зарозан, могао би завршити у Даунинг стриту. У односу на своје колеге, Корбин нуди алтернативну верзију догађаја у Југославији деведесетих, али и извињење за рат у Ираку, а приоритет је да се избори са сиромаштвом јер сматра да је морално недопустиво за просперитетну државу да има сиротињу. Међу Корбиновим економским саветницима се, између осталог, налазе Стиглиц и Пикети, што је отклон од уобичајеног тражења подршке од тзв. експерата који су занат испекли у Голдман Саксу. Иако је изненађење, Корбин има веома дугу каријеру јавног службеника и залагања за најугроженије (погледајте на „Јутјубу” његов сукоб са Маргарет Тачер у парламенту).

Но, сада је само полигон отворенији, а расплет ових алтернатива може бити фијаско, у зависности од тога да ли ће победити реалност или ријалити. Ле Пенова у Француској такође профитира на теми мигрантске кризе. „Њујорк тајмс” преноси изјаву једне жене која помиње Хитлера, па каже: „Оно што је он урадио, монструозно је. Али нам сада треба неко са толико силине као он.” Слично томе, у Грчкој, Златној зори расте популарност, упркос томе што jeпартија преузела одговорност за убиство антифашистичког репера Павлоса Фисаса у 2013. Лидер странке Никос Микалолијакос се отворено хвалио да су чланови партије наследници нацистичких симпатизера.

Стигли смо и до нас. Флоскула „Европа нема алтернативу” замењена је реалношћу да СНС нема алтернативу. Заиста, нема је. Једно јутро су ми волонтери дали СНС Информатор са великим насловом: „Углед Србије највећи у њеној историји”. Заиста? Носећи текст броја своди се на то шта страни званичници кажу о премијеру и нама, као на пример европски комесар Јоханес Хан, који је „рекао да је Србија, са премијером Вучићем на челу, постала фактор стабилности у региону и изразио наду да ће почетком 2016. бити отворена прва поглавља”. Дакле, општа места и празна обећања која идеолошки поручују да је ЕУ, у улози тутора и родитеља, супер-ега, задовољна нашим напретком. Тај однос родитељ–дете пресликава се и на динамику између премијера и грађана. Пошто је непостојећим резултатима тешко остварити природни ауторитет, премијер то постиже причањем о својој марљивости и ненадмашном броју радних сати, како каже Небојша Стефановић који се одлично уклопио у дијаду отац–син (Стефановић је иначе интервју броја). Један одељак часописа се зове „Брига о грађанима” – они брину, дакле моћни су, уместо да служе, дакле раде свој посао. При томе, цео проспект је штампан на масном папиру у боји, а чини ми се да је на Бијеналу у Венецији српски павиљон имао од бесплатних флајера само црно-бели А4 лист папира са подацима о уметнику и пројекту. Када се дода Вучићево предавање на Правном и штандови испред (бркање јавних и партијских функција), мислим да је прилично јасно шта странка мисли о томе хоће ли бити избора.

Премијер не треба да замера медијима што пишу о Станији уместо о његовом сусрету са Бајденом јер и он припада својеврсном спектаклу своје нападно-скромне-саморекламе која као и масовни воајеризам има упориште у дубокој колективној психопатологији. Избори ће бити део тог спектакла за професионалне политичаре, а то се неће променити све док на сцену не ступе аматери (корен речи од волети, радити из љубави) који разумеју да бити политичар није занимање.

*Pедитељ