Зашто је Боћка увредио Србију, а Маркотић није

Наредних шест месеци амбасадор Албаније у Србији Иљир Боћка неће моћи да контактира са премијером Србије, али и ни са једним другим српским званичником. Таква мера званичног Београда, коју је јуче саопштио Александар Вучић, уследила је као одговор на потез дипломатског представника Тиране који је одбио да се одазове позиву Министарства спољних послова како би му била уручена протестна нота због напада на српске фудбалере у Албанији.

„Такво недипломатско понашање не могу да разумем”, рекао је Вучић, додајући да Албанија има право на такву реакцију. Србија је, како је појаснио, могла да одговори на два начина – или да Боћку прогласи за непожељну особу или да се у наредних шест месеци ниједан званичник не сретне са њим. На крају се Београд определио за ову нешто блажу реакцију. Албански амбасадор је, како су објаснили у МСП-у Србије, поступио по налогу из Тиране уз образложење „да се није ништа десило”.

Боћка је други амбасадор који у последњих петнаест дана није прихватио протестну ноту Србије. Пре њега то је учинио хрватски изасланик Гордан Маркотић крајем прошлог месеца. Подсетимо, после одлуке званичног Загреба да због великог прилива сиријских избеглица блокира границу са Србијом и онемогући улазак путницима са српским пасошем, Београд је реаговао нотом у којој је оценио да такве мере нису забележене у цивилизованом свету. У овој дипломатској реакцији Београда стајало је и да се потези Загреба „по свом дискриминаторском карактеру могу поредити само са мерама предузиманим у прошлости, у време фашистичке Независне Државе Хрватске”. То је био онај део ноте на који је Маркотић реаговао одбијањем да је прими.

Иако су потези Тиране и Загреба на први поглед идентични, стручњаци за међународно право кажу да то није случај, односно да је хрватски амбасадор поштовао дипломатски протокол, док се албански представник понео супротно дипломатским правилима. Та разлика, како кажу, није безначајна.

Зашто је Маркотић био дипломата, а Боћка направио гаф?

Хрватски амбасадор је дошао у МСП, упознао се са текстом ноте и тек онда одбио да је прими. То је, како објашњава Владислав Јовановић, бивши министар спољних послова СРЈ, прихваћена пракса у дипломатији, јер ако нота садржи речи које су увредљиве за другу државу, онда она има пуно право да одбије да је прими.

„То што је хрватски амбасадор урадио, без обзира на неодбрањивост њихове позиције, нешто је што је допуштено и што је предвиђено Бечком конвенцијом. Ми смо, међутим, без потребе направили аутогол, јер је онај ко је писао нашу ноту био необазрив и употребио прејаке речи уместо неких примеренијих дипломатији. Чуди ме да је врх министарства који је морао да погледа ту ноту дао сагласност”, каже Јовановић.

С друге стране, потез албанског амбасадора, који уопште није желео да дође у МСП је, истиче он, крајње неуобичајен и непрофесионалан, јер је амбасадор дужан да се одазове без обзира на то због чега је позван. Ако се није слагао са нотом, могао је једноставно да је не прими. Боћка је својим понашањем, оцењује Јовановић, увредио државу у којој је, пошто је МСП орган одређен законом да одржава контакте са амбасадорима, те је на позив министарства свако дужан да дође.

Наш саговорник каже и да је албански амбасадор, после реакције из Београда, заправо постао неупотребљив за своју земљу. Пошто је обавио посао, Јовановић процењује да ће он после неког времена бити и замењен, а односи Београда и Тиране настављени као да се ништа није десило.

Помоћник директора Института за међународну политику и привреду Драган Ђукановић сматра да су разлике у поступку хрватског и албанског амбасадора само у нијансама.

„Сваки коментар је излишан. Реч је о одсуству елементарног дипломатског кода. Епилог је да на крају исти, јер ни један ни други нису преузели протестне ноте”, каже Ђукановић.

Јовановић каже и да се потез Албаније може тумачити тиме да је ова земља и даље задржала тврд однос према Србији. Они, како каже, оцењују да је наша позиција деликатна и мисле да им Брисел дозвољава да се грубо понашају према нама. Тиме добијају поене у својој јавности, али то, каже, није препоручљиво за односе између држава које се поштују.

Ј. Церовина

-----------------------------------------

И Београд одбијао протестна писма

Стручњаци за међународно право подсећају и да се Београд у више наврата нашао у ситуацији да не жели да прими протестну ноту неке државе. Тако је, рецимо, Милан Симурдић, амбасадор СРЈ у Загребу, 2002. године одбио да прими такву ноту после једног инцидента на Шаренградској ади у коме је југословенска војска испалила упозоравајуће хице пошто се граници приближавао чамац чији долазак није био најављен, а како се касније испоставило, у њему се налазила делегација Хрватске. Свој потез Симурдић је објаснио чињеницом да инцидент није истражен. Сличне потезе Београд је често повлачио и у време Информбироа и сукоба са Москвом.