Болест је добра лекција

Од 1986. године до данас Драган Петровић Пеле је непрекидно ангажован у позоришту, на телевизији и на филму. Наступао је на свим београдским позоришним сценама, укључујући и алтернативне сценске просторе. Играо је у преко седамдесет позоришних наслова. Паралелно са обавезама које има у оквиру наставних и ваннаставних активности на Факултету драмских уметности, од ове јесени је и проректор на Универзитету уметности у Београду, што је био повод за разговор.

За место сусрета је одређен кафе-бар у Венизелосовој, некада Ђуре Ђаковића, улици. Модерни „бирцуз”, са подним грејањем, у чијем средишту расте бамбус, на месту је некадашње продавнице кора. У њему Драган Петровић, уз еспресо, воли да евоцира успомене. Алкохол не преферира, највећи порок су му, каже, цигарете.

Занемарили смо недељни ред вожње градског превоза у престоници. Каснимо.

– „Не жури закаснићеш” стајало је код Алексе семенкара у радњи која се налазила мало ниже низ улицу. Било је то главно место за окупљање – присетио се наш саговорник толеришући наше кашњење и додао кроз осмех: – Алекса је имао и оно „Не задржавај ни мене ни себе обоје смо на губитку”, „Част сваком вересија ником”, што и у животу има шире значење. Била је то уредна мала семенкара – он је ту пекао семенке, кокице, кикирики, има тога сад у продавницама здраве хране.

Дорћол је пун изазова за несташног дечака, примећујемо.

– Отац је радио у полицији. Није био строг, али је деловао ауторитативно, чврсто, тако да нисам ни помишљао да правим неке испаде. Из тог периода „уоквирена” ми је слика у којој су моји родитељи Жика и Нада, старији брат Зоран, који је погинуо, бака и деда.

Мамини отац и мајка су живели у Београду, на Душановцу, а татини у селу Лоћика, општина Рековац. Код њих сам ишао сваког лета. Нигде није било тако лепо, тотална слобода – сећа се.

Другови су се потрудили да му школско доба остане у сећању кад год се помене надимак Пеле, који су му дали у шали, јер се није најбоље сналазио са лоптом. Мада фудбал није био његов спорт, то, како каже, не умањује чињеницу да је реч о најважнијој споредној ствари на свету. У средњој школи, библиотекарској, па трговачкој, определио се за свој животни позив.

– Данас родитељи углавном подржавају своју децу, онда је била велика секирација када неко хоће да се одметне да упише глумачку, али и ликовну академију. Не могу да кажем да је била потребна храброст, али нека врста лудости сигурно. Ја сам био окупиран свиме што има везе са позориштем. Кренуо сам за мојим унутрашњим путоказом, била би грешка да сам уписао нешто друго, не бих био срећан – признаје Петровић.

На факултет је примљен из прве, мада је и тада била изузетно велика конкуренција, близу 600 кандидата, од којих је уписано само 12, како ће се касније испоставити, „величанствених”.

– За пријемни сам се припремао сам. У то време родитељи су имали принцип да деци не дају џепарац. Сви смо живели скромно и срећно. Постојала су аматерска позоришта, културно-уметничка друштва, а није се плаћало. Тако да су се они који су волели глуму, сликарство, музику, ангажовали кроз разне секције и то је било лепо, људи су се дружили, упознавали, учили једни од других. Било би добро када би се то сада вратило – прижељкује наш саговорник.

Глума је несигурна професија била и остала. У чему је разлика?

– Онда је била мања сигурност, а данас је тотална несигурност. Зато што је бивша Југославија ипак била уређена држава, било је пара, радиле су фирме, и знао се ред, постојала су правила – појашњава професор Петровић и наглашава да у закону о позоришту види шансу за младе и даровите уметнике.

– Очекујем да се донесе закон о позоришту, на који чекамо 35 година. Овај облик организације је застарео и везан је за ону државу која је имала пара да себи приушти институционална позоришта. Рецимо, Југословенско драмско је било савезна установа као војска, полиција, а цела Република Југославија је финансирала. Данас би требало да глумци да буду ангажовани по уговору. Уговори се обнављају, тако је свуда у Немачкој, Француској... – додаје наш саговорник.

Петровић је студирао у првој класи професора др Владимира Јевтовића, коју многи називају једном од најбољих у историји ФДУ-а. Тимски дух красио је екипу у којој су, осим Пелета, били Дрaгaн Бјелогрлић, Веснa Тривaлић, Срђaн Жикa Тодоровић, Мирјaнa Јоковић, Милорaд Мaндић Мaндa, Веснa Стaнојевић, Слободaн Бодa Нинковић, Душaнкa Дудa Стојaновић, Брaнкa Пујић, Дaрко Томовић и Тaтјaнa Венчеловски.

– Ми смо били шаролики и по годинама и по наравима и по естетици, али када се тицало факултета и онога што треба да радимо, тражили смо од професора више. Били смо похлепни на знање. Дружили смо се мимо факултета, данас не у тој мери, нема се времена, али смо ту једни за друге увек – жали Петровић.

– Сигуран сам у то да су људи који данас имају 23 године паметнији од људи који су пре 30 година имали 23. Зато што су они нови модел, измењен таман толико колико треба, и сва је срећа што је тако – тако свет напредује, иначе бисмо тупкали у месту и то би било страшно.

Данас су већи изазови, јер су много већа искушења – има толико тога у понуди да су људи мало погубљени, не знају где ће пре. Било је оно романтичније време, мања понуда, мањи изазови и онда шта ће човек него да се поунутри. Данас је, чини ми се, мање романтично, све окренуто ка споља, спољашњем, првом утиску и сви жетони су на ту карту. Ово изнутра што мислимо, желимо, осећамо, у другом је плану, нико никога не пита за то, него колико си зарадио. Некако је та методологија, заправо форма, надвладала суштину и томе нема краја, иде се даље и не може то тек тако да се заустави и промени, али треба тежити ка томе да се бар мало ублажи.

Не бира, већ је изабран

У биографију Драгана Петровића уписано је преко 70 позоришних представа, више од 20 филмова, 23 ТВ серије. Играо је и свештеника и убицу, и инспектора и криминалца. Судбина глумца није да бира, већ да буде биран, ствар је редитеља и његове поставке како га види и у којој улози.

– Прва улога у позоришту је била у представи„Сеобе” Црњанског код Виде Огњеновић. Био сам стипендиста у Југословенском драмском од друге године факултета. Дебитовао сам на великом екрану у филму „Дежа ви” Горана Марковића, а на телевизији у „Живот у гробљанској улици” Рончевића, Славенко Салетовић режирао. То су та три прва посла које сам ја као студент радио – каже наш саговорник.

На позоришним даскама Драган је срео и будућу супругу, колегиницу Олгу Одановић. Упознали су се радећи у студентској представи „Гробље аутомобила” Арабала. Олга је родом из Цеља (мајка је Словенка а отац из Лике), па ипак многи за њу верују да је из Србије, што је и „доказала” тумачећи лик Златане у серији „Село гори а баба се чешља”, док за Драгана, продорних плавих очију и беле косе, мисле да је Словенац – то је и био у серији „Бољем животу”. Син Јаков (27) кренуо је уметничким стопама својих родитеља, определио се за филмску и телевизијску продукцију, на реду је мастер. Ћерка Ленка је средњошколац, али за сад не помишља на уметност, више је привлачи ветерина.

– Бити родитељ је велика одговорност. Код нас је све више оних који занемарују децу. То је епидемија себичлука и неодговорног понашања правдана обавезама. Један руски психијатар је рекао да егоизам и алтруизам буду често једно исто – путују заједно – волите друго биће и помажете му да бисте се ви осећали боље. Одсуство емпатије изазива пркос код деце, отпор, и онда се чуде зашто су деца агресивнија него обично, зашто реагују тако како реагују. Пробај да га поштујеш, па да видиш како ће он да реагује – истиче професор Петровић, иза кога су године рада са младим људима.

– Покојни професор др Владимир Јевтовић ме је 1997. године позвао да му будем асистент. Нисам имао појма да ли ја то могу да радим. Одлучио сам да пробам, па шта буде. Ако не будем могао, ја ћу да одустанем, па сам тако њему био асистент са једном класом четири године. Онда сам 2001. прешао из ЈДП-а на Факултет у звање доцента. После годину дана примио сам своју класу и тако то иде, друга класа, трећа и ево сада четврта. Ове године је од 406 кандидата примљено шест девојака и шест младића. Интервенисање? Тога увек има – каже Петровић, поносан на младе глумце којима је био професор, а потом заједно са њима играо, између осталог, и у филму редитеља са којим је студирао, Драгана Бјелогрлића, „Монтевидео, бог те видео”, у коме игра заљубљеника у фудбал Фридриха Попса.

Занимало нас је у којој мери је пресудило пријатељство старијих колега да млади добију шансу.

– За успех који су постигли заслужан је њихов дар, упорност и озбиљност у раду. Милош Биковић је добио главну улогу у филму код Бјеле тако што је ишао на кастинг као и сви други. У питању су приватне паре и неће нико да рескира да уложи у нешто што ће да поквари комплетан посао. Биковић је мој асистент. Врло добро ради, студенти га воле. Млади људи нису уопште наивни, ми смо били наивни, а они нису – морате да их поштујете да би они вас поштовали, морате да покажете знање да би вам веровали. Значи, неопходна је позитивна интеракција, много позитивних емоција ако хоћете да направите нешто, јер они препознају све, објашњава проректор Универзитета уметности у Београду.

На питање шта себи замера, познати глумац подсећа да је недавно имао блажи мождани удар.

–Била је то лекција и захвалан сам Богу на томе. Омогућено ми је да идем на други „програм”, да окренем други лист. Био сам у почетку збуњен, а после сам знао да ћу да оздравим. Лежао сам у болници 7 дана у Ургентном центру, на одељењу за неурологију. Дивни су људи тамо, много раде, не само лекари,већ комплетно особље, и то у страшним условима. Нисам имао неки специјални третман, био сам један од пацијената, то како су они радили, то је сјајно.

У кући Петровића славеСветог Николу, заштитника путника.

– Волим да путујем и чиним то кад год имам прилику и новац, али искрено, никада нисам желео да се иселим из Србије. Разумем све који су решили да своју срећу потраже у некој другој земљи. Имам један одличан афоризам: где год да дођем, кад оно Ја тамо.

Када смо питали за фотографије које објављујемо уз текст, јер прича иде у слици и речи, речено нам је:

– Не волим да се сликам. Мени фотографије ништа не значе. Више волим да запамтим неку слику зато што онда могу стално, у својим мислима, да је улепшавам. Када погледам фотографију, разочарам се – није довољно лепо, јер човек има лепу одбрамбену функцију да улепшава своје сећање. Лакше му је да опстане тако. Сви мисле да су били лепи када су били млади, а када погледају фотографије... Много су лепши када су сазрели. То је добар показатељ шта значи када човек лепо сазрева, када се очовечи, то је унутрашњи процес, лепота је ствар духа, а не физичког изгледа и тела, и тај терор мршавости и здравог живота, па то је којешта. „У здравом телу здрав дух”, како је то погрешно, а има колико хоћете тих пословица на којима смо одрасли, а које су чиста лаж, добар и луд нису браћа...

Зна Пеле и да кува, гледао је када мама припрема храну.

– Интересовало ме то и онда сам пробао. Стварно кувам добро. Телећа коленица „особуко”, то ми је најукусније, рибић добро обарите, па динстате у парадајз сосу, ринфлајш, супу домаћу, па пребранац, сочиво, то су све нека добра јела, сарма, кисели купус. Наша кухиња је интернационална, имамо прилику да се најбоље хранимо у Европи.

Промена темпа живота, ограничен број информација, квалитетна исхрана, само је део онога што је Драган предузео после „лекције” у Ургентном центру. Уз то, сваки дан пређе трчећи или брзо ходајући 5-6 километара. Како се осећа, то он зна, али што се тиче изгледа, довољно је приметити да на његовом лицу нема бора, кожа затегнута, да је стас као у младића, тако да „пола века трајања” одаје само бела коса.

– Не сме човек све што може, говорио је Марко Миљанов – подсетио нас је на крају разговора наш саговорник.

Славица Берић