Љубав према својима

Љубав је емоција у чијој основи је емоционално везивање за предмет љубави, због чега се особа која воли осећа повезаном, припадајућом са оним што воли. Људска способност емоционалног везивања је велика – могу да буду вољени људи, животиње, предмети, предели, активности... Могу да буду вољени појединци, али и групе попут породице и шире заједнице.

Управо када је у питању љубав према широј заједници, постоји проблем. Како назвати љубав према њеним припадницима, према народу? Сложићемо се да је за сваку заједницу, било породицу било ширу заједницу, много боље ако су чланови међусобно повезани пријатељским емоционалним везама него ако су њихови односи непријатељски или равнодушни. Како то означити?

У политичкој теорији, љубав према свом народу – нацији или етносу – означена је појмом национализам, а љубав према властитој домовини, дедовини или очевини појмом патриотизам. Међутим, ако збир позитивних емоционалних веза у заједници означимо као национализам, то неће бити ни сасвим тачно (јер неки чланови заједнице припадају другим народима). Многи ће то осудити, јер су за њих речи национализам, националиста, патриотизам и патриота постале негативне етикете, подсмешљиве дисквалификације, углавном због злоупотребе ових појмова у домаћем политичком животу током последњих година и деценија.

Познато је да су неки, у покушају да докажу да нису ни националисти ни патриоте, отишли у воде аутошовинизма.

Иако реч националиста означава љубав према свом народу, а ништа не говори о томе шта неко осећа према другом народу, она је толико контаминирана негативним значењима да ју је немогуће успоставити као позитивну реч. Није од користи ни подсећање да је формула национализма „своје волим, туђе поштујем”, за разлику од ултранационализма или радикалног национализма чија је формула „своје обожавам, туђе презирем”.

Када бисмо исправно разумели појмове тада би оптужити некога да је националиста било исто као када би оптужили некога ко је у љубавној вези да воли себе. Савремене теорије љубави управо говоре да треба волети себе и да љубав према себи не искључује љубав према другом. Напротив, наглашава се да је за складан однос са партнером неопходно постојање љубави према себи. У функционалним везама обоје цене и себе и партнера, а у дисфункционалним или прецењују или потцењују, било себе било партнера.

Ми смо заједница у дубокој кризи којој је потребно повратити колективно самопоштовање и самољубав – по систему ценити себе и ценити друге. Зато је веома важно пронаћи позитивну реч којом се описује однос „своје волим и поштујем, туђе поштујем”. Када постоји реч, тада и појава коју она означава лакше постаје друштвена стварност.