Шта нас чу­ва од свет­ског ра­та

Догађаји се смењују као на траци, једна вест брише другу. Из памћења гледалаца још није ишчилела слика суздржаног руковања Барака Обаме и Владимира Путина у УН, а уследила је нова ударна вест – Руси бомбардују Сирију. Двојица председника при историјском сусрету очигледно су суспрегнули међусобне анимозитете и склопили „несрдачни договор”, како га поједини аналитичари називају, чији је прокламовани циљ коначно уништење Исламске државе. Од момента кад су прве руске ракете погодиле мете у Сирији не престаје препуцавање између Москве и Вашингтона о истинским мотивима интервенције. Обе стране звецкају оружјем, уз уредно саслуживање својих мање моћних савезника. Све чешће чује се питање: да ли је то свет на прагу новог глобалног сукоба?

Нижу се паралеле са два светска рата, а неки аутори упозоравају да је планета због сукоба у Украјини и сада у Сирији најближе новом судару цивилизација, још од времена кубанске ракетне кризе 1962. Поредак налик данашњем описивао је и историчар Кристофер Кларк, бавећи се узроцима Првог светског рата у студији „Месечари: Како је Европа кренула у рат 1914”, која је овде подигла много прашине. Кларк сугерише да су велике силе, попут месечара, уходале у дотад највећу светску кланицу. Сличан сомнабулни сценарио и сада лебди у ваздуху, али све су прилике да граница после које нема повратка, ипак, неће бити пређена. Инсистирање на паралелама из прошлости, уосталом, могло би бити јалов посао пун непрецизности, и пре је очекивано да се трагични историјски догађаји опет понове – као фарса.

Улози су превисоки и главни актери у Кремљу и Белој кући очигледно су спремнији за још један рат преко посредника (proxy war) него за директно сучељавање. Уколико би још постигли да зараћеним странама продају оружје – идеално! Реткост неће бити ни инциденти попут оног у којем руски ловци-бомбардери „случајно” уђу у ваздушни простор Турске, чланице НАТО-а. Као да чујемо ехо хладноратовске методологије, када су совјетски авиони тестирали „тајминг” реаговања Запада, а исто је чинио и НАТО. Игра нерава и опипавање пулса противника. Северноатланска алијанса одговорила је да ће стати уз своју чланицу и најавила јачање свог присуства у Балтичким земљама, Украјини и Пољској. Баш као у случају украјинске кризе, Путин је, противећи се ширењу НАТО-а на исток, нехотице раздрмао Алијансу из дремежа који је претио да постане дубок сан.

Анализа два случаја – Украјине и Сирије – када је Русија смогла снаге да се супротстави дотад неприкосновеној политици Запада, открива да оба блока прибегавају сличној тактици: сопствене поступке правдају као дефанзивне одговоре на непријатељске провокације. Криза у Украјини је на свом врхунцу ипак била потенцијално опаснија, из простог разлога што се одиграва у руском дворишту. Велики играчи посебно су осетљиви на непријатељска груписања у близини својих граница. Показала је то кубанска, а потврдила је и украјинска криза. САД су, под окриљем Монроове доктрине, готово два века сматрале Латинску Америку својим „двориштем”, што им је било покриће за више од 70 директних војних и тајних интервенција у том региону. А Руси ће на прилике у некадашњим совјетским сателитима, а данас чланицама НАТО-а и Европске уније, увек мотрити с посебним подозрењем.

Додатну нервозу у ионако напете односе уноси одлука НАТО-а, донета после руске провокације у Турској, да на исток Европе пошаље 150 војника. Резултати истраживања вашингтонског центра за испитивање јавног мњења „Пју” показују да су Американци најагилнији када је у питању поштовање Члана 5. Вашингтонског уговора, одредбе о колективној одбрани чланица НАТО-а. По том члану, напад на једну земљу чланицу сматра се нападом на цео савез, а уколико би напад извела Русија, одговор америчке војске подржало би 56 одсто грађана САД, док је на сличном фону расположење јавног мњења и у Канади, Великој Британији и Пољској. Став најјаче земље у НАТО не деле, међутим, све остале чланице. У још већем проценту од Американаца, али за супротну опцију, односно игнорисање руског напада на неку другу земљу Алијансе, гласало би 58 одсто Немаца, а готово идентичан став став имају Французи, Италијани и Шпанци.

Да је на великој сцени нешто почело да се мења, постало је јасно 2013, када је Москва успела да заустави малтене већ до краја испланирану војну интервенцију Запада у Сирији. То је фактички поставило камен међаш, који је означио крај пројекта „Пакс американа”, уређивања светског поретка под неприкосновеном паском Вашингтона, у који Москва није могла да се укључи најмање две и по деценије.

И док су сви рефлектори уперени у најновију етапу надигравања између Америке и Русије, испод радара остаје још један велики играч. Трећи светски рат, уколико га буде, водиће се између САД и Кине, упозорава Џорџ Сорос и позива да се такав сценарио предупреди јачањем веза на релацији Вашингтон–Пекинг. Амерички милијардер се и не труди да сакрије нетрпељивост према Кремљу и његовом господару и свестан је ризика по тренутни однос снага у свету уколико дође до савеза кинеског и руског председника. За све то време Кина, у складу са својом пословичном стрпљивошћу, пажљиво посматра и одмерава односе снага и не би било изненађење да из целог замешатељства изађе као најбоље пласиран играч. Са Русима дели одбојност према страним интервенцијама у унутрашња питања независних земаља, али и интересовање за енергетске аранжмане. Американци су, међутим, важни због економских веза и технолошке сарадње.

Једначину о трећем светском рату није могуће поставити ако се у њу не укључе и сви они региони за које је глобални сукоб већ увелико почео. Уједињене нације великим ратом сматрају онај који однесе више од 1.000 жртава годишње. Таквих је ратова у овом тренутку најмање десет: Сирија, Ирак, Авганистан, Пакистан, Нигерија, Украјина, Јужни Судан, израелско-палестински конфликт, Сомалија, Јемен, а не треба потценити ни конфликте у Либији, Судану, Уганди, Египту...

Поједини су у перманентном ратном стању толико дуго да је за њих бесмислена дискусија хоће ли бити новог светског рата. Спознаја да сви животи не вреде подједнако одсликава се и на случају избегличке кризе, која је, уз све своје ужасе, успела да се задржи у ударним вестима и на насловним странама свега неколико дана. Стога можда лицемерно звучи лицитирање о почецима новог глобалног конфликта, када из подтекста избија право питање: Кад кажеш трећи светски рат, зашто мислиш на сукоб Американаца и Руса?

Западна цивилизација, убеђена у своју супериорност, не признаје такозване „периферне” ратове који се не воде на њеном тлу. Више од 500 милиона људи у неуралгичном појасу од Нигерије на западу до Пакистана на истоку вероватно нема ни мало двојби да је светски сукоб увелико почео.

Третирајући остатак света као сфере својих интереса, Москва и Вашингтон не би требало да, заведени осећајем сопствене величине, игноришу прилике „на терену”. Вековно ривалство између сунита и шиита на Блиском истоку може деловати као плодно тло за капитализовање спољних интереса који рачунају на фактор суревњивости међу локалцима. Ипак, војне интервенције на које су ексклузивно право дуго полагале САД, а које су постале окидач за бујање антиамериканизма у исламском свету, могле би да буду клизав терен и за Русију. Трећи светски рат, према оценама неких теоретичара, не би се водио „прса у прса”, а истакнуто место имао би управо тероризам.

Не умирује зато порука Руске православне цркве да Москва у Сирији води „свети рат” против џихадиста Исламске државе. Превише подсећа на „крсташки рат” који је у Ираку повео Џорџ Буш.

Драган Вукотић