Немаш визу ни до Приштине

Недељу иза нас поново је обележила прича о српско-албанским односима, овај пут у контексту фудбала. Било је неке поетске правде у тријумфу Србије после целог низа албанских провокација, као и у начину на који се до победе дошло, односно у тајмингу голова. Победа је обрадовала навијаче Србије, дошавши и као охрабрење пред квалификације за Светско првенство у никад лакшој групи, док Албанцима, и поред горког пораза, за утеху остаје шанса да се ипак квалификују на Европско првенство.

Пол Остер је негде написао како је фудбал најважнија игра свих времена јер је она Европљанима заменила рат. И макар рат најчешће јесте „наставак политике другим средствима”; одговорна политика не би смела да буде „наставак рата другим средствима”. У фудбалу и рату није могуће да, као у наслову оне драме Артура Милера, сви побеђују, док најбоља политика увек и јесте она где се свакој од страна чини да је управо она победила.

Цела прича о Бриселском споразуму и преговорима на релацији Београд–Приштина уклапа се у ту парадигму. Београд учвршћује своју међународну позицију и осигурава почетак преговора о пуноправном чланству у Европској унији, те штити интересе Срба на Косову, а без признавања косовске независности, док Приштина такође утврђује своју међународну позицију те формално интегрише северни део територије. Такође, људи са обе стране административне линије коју неки зову и границом могу слободно да се крећу.

У том контексту, једини који од Бриселског споразума нису имали никакве вајде јесу држављани Босне и Херцеговине, међу њима и више од милион Срба. Они данас без визе могу да посете сваки кутак континенталне Европе изузев Косова. За пут у Албанију, парадоксално, више им не треба ни пасош, довољна је лична карта, а да би дошли на Косово потребна им је виза. Да апсурд буде већи, та виза се не може извадити у Сарајеву, него је потребно предати документацију у Загребу, Скопљу или Тирани, због такси, поште и путних трошкова потрошити приличан новац и онда чекати око две недеље да се захтев реши.

Неки Требињац, рецимо, школски друг оца Саве Јањића, може до миле воље да путује од Париза до Талина и од Осла до Атине, али до Високих Дечана, Призрена или Приштине – јок.

Како је дошло до овакве ситуације? За почетак, међу свим државама које су настале распадом СФРЈ, једина која, уз Србију, није признала независност Косова јесте Босна и Херцеговина. Проблем, међутим, није у томе. Ни Србија не признаје независност Косова, па слобода кретања у оба правца постоји. Проблем је започео тиме што је Босна и Херцеговина, још у време потпуног недостатка комуникације између Београда и Приштине, грађанима са косовским документима увела визни режим. Неко време Косово није узвратило реципрочним мерама, да би се напослетку то ипак догодило. Ипак, из Приштине још најављују да би они укинули визни режим истог тренутка кад то направи и Сарајево.

Укидање визног режима не значи да би Босна и Херцеговина требало да призна независност Косова. И није то само ствар вета из Републике Српске. Паметнији и далековиднији међу бошњачким политичарима такође увиђају колико је у праву Раиф Диздаревић када у вези с питањем Косова изјављује: „Проблем Косова је проблем Србије и Косова, и ми из БиХ не би требало у то да се мешамо. То искрено заступам. Наравно, због односа унутар БиХ не можемо ни да размишљамо о признању Косова, а свако ко заступа мишљење да би то требало урадити што пре, мислим да греши, јер то за БиХ није прихватљиво. БиХ у том случају треба да се понаша у складу са оним како то реше Србија и Косово.” Другим речима, ако Београд не признаје независност Косова, ни Сарајево не треба да га призна. Али исто тако, ако се с косовским документима може ући у Србију без визе, нема разлога да се с истим таквим документима не може ући и у Босну и Херцеговину. Па након што БиХ укине визни режим, нека Приштина одржи обећање и реципрочно узврати.

Колико год деловало да Европска унија проживљава кризу, заједничка визија уласка целог западног Балкана у ЕУ још је кључни кохезиони фактор спољне политике свих земаља између Грчке и Хрватске. Има, међутим, нечег апсурдног у идеји Европе без граница, ако се овде, на нашем заједничком, много мањем простору, међусобно херметички затварамо. Визни режим с Косовом наноси велику финансијску штету пословним компанијама у целој Босни и Херцеговини, и у Федерацији и у Републици Српској, дакле, али колико год било економско, ово је и питање вредности којима тежимо и за које се залажемо.

Ако Србија заиста претендује на статус „лидера у региону”, ово је питање на коме може да се докаже. Довољно је да пошаље поруку према политичким лидерима у Републици Српској у смислу да нема потребе да изигравају „веће католике од папе”. Нико не говори о признавању независности, о одустајању од слеђења политике Србије, него, напротив, о усвајању онога што је и Србија усвојила.

Обострано укидање виза између БиХ и Косова било би ситуација у којој сви побеђују: и културњаци који би да посете филмске фестивале у Сарајеву, односно Призрену, и туристи који из духовних разлога посећују било Пећку патријаршију било Бегову џамију, и привредници, а и локални политичари који би Бриселу показали да неке ствари, ето, могу да реше и без да им странци заврћу руку. Мала ствар на први поглед, али ствар која потенцијално тангира пет милиона људи на географском подручју у чијем је центру управо Србија.