Срећа да Кенеди није слушао генерале

 Планета је дрхтала у страху да ће Руси и Американци 1962. побацати нуклеарне бомбе, али је кубанска криза, како показују документа с којих је недавно скинута ознака тајности, ипак била далеко мање драматична, пре свега захваљујући присебности тадашњег америчког председника.

Џон Кенеди никада није за озбиљно узимао предлоге својих генерала који су га саветовали да са Совјетима уђе у рат, убеђујући га да ће САД из нуклеарног сукоба изаћи као победник. Како је писао Мајкл Дабс, признати стручњак за кубанску ракетну кризу, ЏФК је тајно снимао војне старешине, пуштајући их да до миле воље причају како се ситуација може разрешити искључиво на бојном пољу, да би их касније најстрашније осрамотио постижући договор са Москвом без иједног испаљеног метка, а камоли бачене атомске бомбе.

У Вашингтону је завладала паника када се сазнало да је СССР инсталирао ракете на Куби и да су совјетски бродови са додатним наоружањем на путу ка карипском савезнику. Та кап прелила је чашу, мада је Куба и пре тога била кост у грлу Америке као комунистички режим, не у америчком дворишту, већ пред америчким вратима, на мање од 150 километара од Флориде. Кенеди је казао да је неприхватљиво да совјетске ракете буду смештене тако близу америчке обале, одакле би за неколико минута погодиле исток САД. Његово обраћање јавности многи су схватили као тренутак када је Хладни рат почео да се загрева. Ипак, уместо да послуша захтеве војног естаблишмента који је тражио да се совјетски бродови одмах потопе, ЏФК је одлучио да Куби наметне блокаду и тако спречи долазак руских пловила у карипску луку. Председник је уз помоћ брата Роберта покренуо тајне преговоре с Москвом, осигуравши место у историји када је постало јасно да Совјети одустају, окрећу бродове и враћају се кући.

Дабс пише да су Кенеди и Никита Хрушчов на крају скоро били на истој страни, јер је и лидер Кремља желео да смири тензије, иако је, као и шеф Беле куће, био окружен „јастребовима” жедним крви. У управо изашлој књизи историчара Тимотија Нафталија, насталој на основу недавно отворених докумената о владавини 35. председника САД, ЏФК је био „скептик Хладног рата” који се залагао за што живљу дипломатску активност са СССР, преноси „Гардијан”. Колико му је однос са другом највећом светском силом био важан, показује и то што је део тајних преговора поверио рођеном брату.

Хрушчов је вратио бродове и пристао да уклони пројектиле са Кубе у замену за Кенедијево обећање да САД неће напасти Хавану, као и да ће склонити америчке ракете из Турске.

И поред тога, кубанска ракетна криза била је најопаснији тренутак у међународним односима после Другог светског рата. Ривалство се наставило, али више није било фитиља који би запалио нуклеарни „ватромет”. Сукоб је посебно постао незамислив после пада Берлинског зида, распада СССР и великог економског осиромашења Русије која више није могла војно да парира јединој преосталој светској сили – Америци.

У униполарном свету САД су покретале војне интервенције, смењивале стране лидере и шириле НАТО, што је Москва осуђивала, али против чега није ништа могла да уради. Мајдански преврат личио је на руку која би свет могла да повуче у провалију, мада су многи аналитичари сматрали да Украјина није толико важна Бараку Обами да би због тога улазио у рат. А да ли је Путину? Објашњавајући колико је Кремљу важно да Кијев не уђе у Северноатлантску алијансу, поједини руски политичари повлаче паралелу између 1962. и 2014. и тврде да, као што САД нису могле да прихвате совјетске ракете у свом дворишту, тако ни Москва не може да прихвати НАТО на својим границама.

Наравно, НАТО већ јесте на руским границама с Балтиком и Русија је то прихватила, али чини се да неће прихватити и учлањење Кијева, што због тога што јој је Украјина далеко важнија од Естоније и Летоније, што због тога што се нада да се враћамо мултиполарном свету, где ће се водити рачуна о још нечијим интересима, осим о америчким.

Кремљ је могао само да гунђа када је Америка бомбардовала Србију и вршила инвазије на Ирак и Авганистан, али је присаједињењем Крима, подршком проруским побуњеницима на истоку Украјине и војном интервенцијом у Сирији изгледа решио да у пракси испита тврдње стручњака за међународне односе да се „униполарни тренутак” завршио.