Палмира

 „Страст разарања је стваралачка.”

Михаил Бакуњин

Неко је ту скоро окачио на интернет поруку: „Сваки пут када гледате ријалити-шоу, умре једна књига.”

Некако у исто време су џихадисти Исламске државе у древном граду Палмири одрубили главу чувеном сиријском стручњаку за антику, бившем директору тог комплекса, 82-годишњем Халиду Асаду. Тело без главе су обесили за антички стуб, а затим минирали тај чудесни антички град.

У каквој су вези ове две ствари: забавни програми наших телевизија с националним фреквенцијама и зверства верских фанатика? Обе стране, наиме, раде на једном истом послу: искорењивању цивилизације и довођењу људи у стање потпуног заборава свега што је вредело у њиховом досадашњем животу. Јавно одсецање глава недужним људима и воајерски погледи на секс међу учесницима прљавог пира имају исти задатак – поништавање правила живота која су на снази. „Гледајте, ово више није свет у коме сте досад живели”, говоре и једни и други.

Ако им већ нису неопходни, зашто им културно наслеђе и цивилизовани начин живота сметају? Ево зашто: када се са дна валова подигну до његове ивице, прво што ти људи угледају јесте пејзаж који им се чини веома непријатељски. Није ни ружан, ни прљав, ни зао, да цитирам наслов филма који је давно направио Еторе Скола. Када прекораче ивицу валова и у тај свет ступе, не остаје им ништа друго него да све око себе почну да руше, затиру. Јер, када цивилизовано окружење нестане, сви ће бити на дну, више неће имати са ким да се упоређују.

Недавно сам сусрео групу сиријских избеглица у калемегданском парку. Осморица мушкараца разговарала су са човеком који је очигледно био наш. Пришао сам им и дознао како су то све сами учени људи, од којих су тројица синови директора сиријске кинотеке. Прешли су Медитеран истим бродом на коме се удавио онај малишан чија је фотографија, као најстрашније сведочанство о катастрофи која их је задесила, обишла свет. Њихов отац није био са њима, остао је у Дамаску у покушају да пред најездом дивљих хорди спасе кинотеку и филмове пребаци на сигурно место.

То ме је подсетило на судбину последњег, никад виђеног Ајзенштајновог филма „Бежин луг”. Ајзенштејнов музеј је, иначе, смештен у гарсонијери на петнаестом спрату некаквог солитера у предграђу Москве, последњем пребивалишту уметникове супруге. Тих двадесетак квадрата претрпано је материјалима кроз који се крећете као кроз тунел, док се у кади, на пример, налазе редитељеви фантастични цртежи из „Ивана Грозног”. Кустос, који је за ту прилику дошао трамвајем, нашој малој групи синеаста испричао је како је на почетку Другог светског рата, приликом најезде Немаца на СССР, постојала пракса да се све фабрике и остали привредни погони пре доласка окупатора – спале. „Мосфилм” је тако био обмотан негативом (врло запаљивом траком) тек завршеног „Бежиног луга”. Када је дошао тренутак, неко је извадио шибицу и запалио тестаментарно дело тог генија.

Што се тиче наше, Југословенске кинотеке, она спада међу пет најбогатијих архива те врсте у свету. Како је то могуће? Лепо, њена збирка је такође настала у ратном метежу. Немци су пред крај рата, када се већ видело да ће га изгубити, натоварили све филмове које су опљачкали по земљама које су окупирали и композицију препуну ремек-дела упутили из Солуна ка северу. Воз се, међутим, зауставио у Борову и ту остао на отвореној прузи. У општем метежу, Немци су га напустили и наставили да се повлаче без ратног плена.

Када су партизани ушли у Борово, имали су шта да виде: на отвореној прузи стајали су вагони натоварени хиљадама ролни филмова. Нова власт је једно време думала шта са тим да ради, па се најзад неко сетио како би то требало предати тамошњој фабрици обуће „Бата” (која је у међувремену прекрштена у комбинат „Борово”). Једно време су од бисера светске кинематографије прављени ђонови за патике, све док Александар Вучо није помислио како би та гомила филмова могла представљати културну вредност. Сви филмови били су пребачени у Београд и смештени, због запаљивости и опасности да непријатељ то не искористи за какву диверзију, у пећину испод Ташмајдана.

Ипак, захваљујући Владимиру Погачићу и Миленку Карановићу, управницима новонастале Југословенске кинотеке, филмови су извучени из ташмајданске мемле и, када се утврдило о каквом благу се ради, започео је рад на њиховој заштити. Претила је, наиме, опасност да све копије, изложене невремену и неадекватној заштити, једноставно „испаре”, да са њих нестане слика. Велика борба за опстанак тог немерљивог културног добра траје до дана данашњег.

Вратимо се Палмири. Она, за разлику од напуштеног товара филмова из Борова, више не постоји на мапи светске културне баштине. У понедељак је коначно сравњена са земљом. На месту на коме се уздизао антички град, немерљив по својој лепоти, остали су само разбацано камење и прашина. Дело је то дивљака који, као много пута до сада, покушавају да зауставе цивилизацијски ток,уверени да са њима почиње историја. Тај ужасни чин, међутим, неће спречити оне који изнова и изнова покушавају да стихији стану на пут. Људе који по правилу остају анонимни, без награда и друштвених признања, али који марљиво врше своје посланство, и покретани су дужношћу чувара ватре која не сме угаснути.

Редитељ